Нинковић из Сиднеја за Спутњик: „Вера ми спасила каријеру – хоћу да певам у црквеном хору“

Милош Нинковић, бивши репрезентативац Србије, окончао је после 24 године професионалну каријеру на другом крају света – Аустралији. У празничном интервјуу за Спутњик, причао је о вери која га је вратила на прави пут, о Ускрсу са породицом у Сиднеју, а открио је и какви су му даљи планови и коју утакмицу никада неће заборавити.

Са лоптом у ногама знао је и могао апсолутно све, али су га честе повреде због нездравог начина живота у почетку озбиљног бављења фудбалом, спутале да много раније досегне још веће висине. Толико пехова је имао, да му је и покојни селектор Србије Радомир Антић пред Светско првенству у Јужној Африци, где су Орлови пропустили историјску прилику, рекао: „Сине, ти би требало да одеш у цркву и да запалиш свећу...“

Са непуних 19 година Милош Нинковић се са Бановог брда из Чукаричког отиснуо у Украјину у, тада моћни, Динамо Кијев. Био је сам ,волео је изласке и ноћни живот и због тога је трпео његов посао и његово тело. Није био на потребном нивоу који је изискивао професионални фудбал, па је више времена проводио у амбуланти и на терапијама, него тамо где му је било место – на терену!

О томе, ко га је усмерио на прави пут, ко га је увео дубље у веру, Нинковић, који је пре само неколико дана и званично окачио „копачке о клин“ у дресу Вестерн Сиднеја, причао је за Спутњик у ускршњем интервјуу.

Јако млад си отишао у Динамо Кијеви и тамо си се суочио са суровим професионализмом, а како си био сам, није ти било лако да одолиш ноћном животу и изласцима... Да ли би са ове временске дистанце нешто променио?

- Не, апсолутно ништа не бих мењао. Морам да кажем да ме је мој тадашњи саиграч, старији и искуснији Горан Гавранчић увео више у веру. Увек сам ја веровао, као и моји родитељи, али кроз његове савете и све остало, чешће сам одлазио у цркву Печерска лавра у Кијеву, почео сам да постим и ствари су кренуле да буду боље. Раније сам вечито био повређен, буквално сам за две-три године у Динаму одиграо свега неколико утакмица, то је био цех излазака по ноћним клубовима 3-4 пута недељно. После сам упознао супругу Дејану и све је кренуло на боље по мене. Утакмице, позив у репрезентацију. Али, понављам, ничега се не стидим и ништа не бих мењао. Јер, ако се спортисти као млади не излуде, пре него што оснују породицу, после их стигне са 30-35 и онда је то велики проблем.

Како си упознао садашњу супругу с којом имаш троје деце, како је дошло до толике промене у твом животу?

- Дефинитивно мислим да је то највише помогло, као и што сам мало по мало улазио у веру. Супругу сам упознао када сам имао 20-21 годину. Тадашњи саиграч из Динамо Кијева мој другар из Сомбора Игор Петковић нас је упознао у Сомбору и све се променило. Ја и дан данас говорим млађим играчима да треба да излазе у клубове, али да после треба да се смире и да оснују породицу. То није лепо да се ради када имате породицу, жену, децу. Док си млађи, је у реду. Нажалост, знам доста људи који нису излазили као млади, па су онда полудели у 35 година.

Marko Rudan on Miloš Ninković
"just a wonderful human being, not to mention a superb footballer..."
Bravo Marko Rudan! #Respect#MilosNinkovic @aleaguemen #Legend https://t.co/gx2XagB2Zt pic.twitter.com/nIWFmjKRFH

— Zed Mihajlovic #Miha (@ZedStar5) May 1, 2024

Ускоро ћеш напунити 40 година, у фудбалу си од преко две деценије. Колико је било тешко рећи збогом копачкама и лопти?

- Била је баш пре неки дан та церемонија око краја моје каријере. Било је доста суза, емотивно је било. Сад знаш да је то то, нема више играња. Али, искрено, мислио сам да ће ми бити још теже. Први професионални уговор са Чукаричким сам потписао са 16 година, сада имам 40, то је 24 пуне године у професионалном фудбалу. И да знаш, уморио сам се! Још раније је почело да ми буде напорно, кад уђеш у године, па вечито путујеш, ниси с породицом, мораш строго да водиш рачуна шта једеш и пијеш. Кад си старији више водиш рачуна о свом телу. Ето, имам троје деце и сви играју фудбал и стално ми траже да играмо заједно, а ја им кажем да не могу јер имам сутра утакмицу или тренинг и да ми је потребан одмор. Сада ћу коначно моћи да им се посветим.

Значи, обе ћерке и син „терају лопту“?

- Тако је. Ангелина има 12 година и морам да кажем да је озбиљан таленат и велики радник. Доротеја је такође добра, она има 10 година, а мали Новак који има пет година постигао је 21 гол на четири утакмице... Не одваја се од лопте. Често се жале комшије да превише лупа, а ја им кажем да не знам шта да радим, једино да га 'вежем за радијатор' (смех). Баш, баш воле фудбал. Никога нећу ништа да силим, може да буде контрапродуктивно. Све могу сами да одлуче, најбитније ми је да су здрави и да су срећни. Тата ће сад мало више радити са њима и то ме баш радује.

Шта даље по завршетку каријере?

- Остајем у фудбалу, ту нема дилеме имам још две године уговора са Вестерн Сиднејом. Најсрећнији сам кад се пресвучем у опрему и изађем на терен, нисам тип који ће да буде у канцеларији, не занимају ме папири, телефони, то ме чини нервозним. У плану је да будем други помоћник у Вестерн Сиднеју, па ћемо видети за шест месеци.

Остаје ли жал за нечим, памтиш ли посебно неку утакмицу која ти је обележила каријеру или могла другачије да се заврши?

- Никада нећу заборавити утакмицу са Аустралијом на Мундијалу у Јужној Африци 2010.године, то нам је свима рак-рана. Попустили смо огромну шансу да прођемо у нокаут фазу. Све смо имали, водили смо на полувремену, био нам је довољан и реми, а на крају су нам Холман и Тим Кејхил дали голове и изгубили смо. Све нам се тада отворило, ишли бисмо на Америку, после на Уругвај да нисмо изгубили тај меч 2:1. Штета, то је могло да нам промени каријере, да останемо упамћени као озбиљна генерација са одличним резултатом. Баш штета... Да могу да вратим време то је једина утакмица коју бих волео да вратим када бих могао. Одиграо сам за репрезентацију око 30ак утакмица и сећам се да ми је покојни Радомир Антић, који је тада био селектор, рекао једном приликом: 'Сине, теби би боље било да одеш до цркве да запалиш свећу'. Алудирао је на моје константне повреде јер сам на првих неколико окупљања долазио и повређивао се...

Кад си већ поменуо цркву, а причали смо на почетку о вери, посту, како сад изгледа твој живот у Сиднеју, да ли одлазиш у цркву?

- Идемо често до српске цркве Свети Сава у Флемингтону овде у Сиднеју. Близу нам је баш, на 10 минута од куће. Ту ћемо провести у Ускрс, у дворишту те предивне цркве, где има толико наших људи. Фарбамо јаја, жене после литургије спремају храну. Попијемо кафицу, ракијицу, деца у дворишту играју фудбал. Баш лепо буде. Литургија крене у 10, останемо до 1. Искрен да будем, тамо нам је најлепше. Моја супруга је укључена у целу причу и она води Инстаграм страницу цркве Свети Сава. Ја сам ту да помогнем шта могу. Недавно сам рекао оцу Саши, да бих волео да певам у црквеном хору. Рекао ми је да мора прво да ме чује како певам, па да ћемо видети. У шали ми је рекао да морам да знам да певам и да играм, завршио је разговор за Спутњик из Сиднеја мајстор у копачкама Милош Нинковић.