Јан Фабр, светски уметник за ког је тело и даље замка и мистерија

Славном белгијском уметнику, једном од најаутентичнијих и најсвестранијих личности савремене уметничке сцене Јану Фабру данас је у Институту за уметничку игру уручена награда Удружења професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије.

Фабр је награђен, како је наведено у образложењу, за изузетна достигнућа високог професионалног нивоа којима је пружио допринос култури Републике Србије.

Волим Србију

„Од 1985. године долазим у Београд. Волим и Србију и Београд и људе. Увек сам имао одлично искуство са људима у Битеф театру, Културном центру Београда, са Слободаном Бештићем који је изузетан глумац. Препознајем у вашим људима велику страст коју осећају пре свега према позоришту, игри и визуелним уметностима. Веома се озбиљно баве тим уметностима и посвећени су и то видим у свим генерацијама. Данас је за мене посебан дан и зато што сам ово признање, које ми је додељено, уручио свом асистенту и драматургу Марији Мартес која са мном ради 40 година“, рекао је Фабр за Спутњик.

Фабр је 2017. године освојио све награде Битеф фестивала својом 24-часовном представом „Олимп – у славу култа трагедије“, а 2020. је поново био гост Београда. Тада је у Народном позоришту отворена његова изложба „Празник малих пријатеља“, на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта је Слободан Бештић извео Фаброву монодраму „Ноћни писац“, а у Kултурном центру Београда представљен је његов „Ноћни дневник 1992-1998“.

Овога пута Фабр је дошао на један дан и у сали Института за уметничку игру потписивао своју књигу „Од акције до глумачке интерпретације - Смернице Јана Фабра за извођача 21. века“, у издању Института.

„Десет година сам радио на овој књизи са Ликом ван ден Дрисом. Састављена је од озбиљних вежби и представља ментални водич за играче, глумце, кореографе, редитеље како да своје тело и ум препусте машти“, објашњава Фабр.

Већ четрдесет година људско тело је субјект и објект Фаброве уметности

© Sputnik / Марија Јаковљевић

Тело као мистерија

Већ четрдесет година људско тело је субјект и објект Фаброве уметности, његових разматрања и писања, па ипак још увек је за њега мистерија:

„Тело је невероватно поље борбе, лабораторија, невероватна замка и мистерија. Живимо са овом сивом масом у нашој глави која је најважнији део нашег тела, али ипак још увек је 'тера инкогнита' (непозната земља). Као уметнику предстоји ми још увек много истраживања људског тела“.

Фаброве представе и дела визуелне уметности увек су повезани са традицијом, са античким позориштем и класичном сликом па не чуди да је први живи уметник који је излагао у париском „Лувру“ и у „Ермитажу“ у Санкт Петербургу:

„То је била велика част. Та привилегија ме је учинила и понизним. Када сам излагао у Лувру, моји радови су били у дијалогу са делима фламанских мајстора. Када погледате слику Хијеронима Боша, то је и даље авангарда, маштовитија од било ког дела савремене уметности. Било је то дивно искуство. У Ермитажу сам имао среће да је директор Петровски мој велики обожавалац, човек широких погледа. Поједини кустоси тамо су било мало конзервативни, али он је рекао – 'Све што Јан Фабр жели, послушајте'. Петровски је мали диктатор у Ермитажу, али добар диктатор и било је заиста дивно радити тамо. Имао сам и дивног кустоса изложбе Димитрија Озеркофа“.

Покушавамо да будемо бољи

Током пандемије 2020. када је његова изложба „Празник малих пријатеља” затворена због ширења ковид вируса, Фабр је рекао да верује у човечанство, да ће човечанство извући поуке из те ситуације и учинити свет бољим. Истог је става и данас:

„Без обзира на све што се данас дешава у свету, ако погледамо кроз историју и упоредимо са данашњицом, видећемо да нема тако много ратова данас. Значи да напредујемо, покушавамо да будемо бољи, да учимо. Још увек нам се дешавају неуспеси, али то је људски“.

Једна од честих тема у Фабровим делима јесте смрт. Како каже два пута је био у коми и због тога се у својим радовима бави животом након смрти.

Љубав је врхунска моћ

Својом уметношћу покушава да „залечи ране у уму посматрача“:

„Верујем у лепоту, верујем у снагу и моћ лепоте као споја етичких принципа и естетских вредности. Увек сам се надао да моје позоришне представе, моје речи, дела визуелне уметности могу да промене људе, њихов ум, да се другачије осећају и мисле. Лепота је једна од најважнијих ствари у животу. Замислите да одузмете друштву лепоту. Оно би нестало“.

Политичари, сматра, Фабр, морају да науче да треба више новца да улажу у културу и дају уметницима за њихове снове:

„Политичари заборављају да када улажу у културу, заправо улажу у економију. Култура је много важна и Жак Ланг је то доказао. Око музеја имате продавнице, ресторане, то је све економија. Зато уметници морају да сањају о будућности“.

Један од његових снова је да будућим генерацијама остави временску капсулу са радом који је зове „Љубав је врхунска моћ“.

Јан Фабр: Слободан Бештић је изванредан глумац

© Sputnik / Марија Јаковљевић

Нова окупација - син

Спаљивање новца и писање речи „новац“ пепелом, скулптуре које приказују мозгове са религиозном иконографијом, снимање мачака које су биле бацане у ваздух испред степеница градске скупштине у Антверпену, Дионизијске баханалије 24 сата…Све то је допринело да Фабр понесе титулу контроверзног уметника, мада он себе тако не доживљава:

„Ја себе видим као ембриона који је тек почео свој живот. Још увек имам толико идеја и пројеката које планирам да се осећам као да сам тек на почетку“.

Тренутно га окупира нешто потпуно другачије. Овај шездесетпетогодишњи уметник је први пут постао отац:

„Имам сина старог две године и три месеца. Много пишем о њему, цртам и већ годину и по дана израђујем његове скулптуре од белог мермера у Карари. Обожавам свог сина. Зове се Ђанго Ђенеро Фабр. Ђанго је по имену белгијског гитаристе циганског порекла, а Ђенаро јер је крштен у Наполију, у катедрали у чијој сакристији се начази моје дело“.

Идите у позориште

На Светски дан позоришта Фабр подсећа зашто је театар значајан и поручује младима да се врате позоришту:

„Живимо у времену мобилних телефона, компјутера, друштвених мрежа, али позориште је посебно јер на једном месту у 20 часова седите са другима, осећате живот, размењујете катарзу. Иако је то најстарији облик комуникације, и даље је најлепши, бар мени. Размењујете идеје и енергију и то је разлог због чега млади морају да се врате у позориште. Много је важније него бити на друштвеним мрежама. У театру осетите мирис зноја, видите сузе“.