Српски писац „поништен“ јер је разобличио „дупло голо“ – квазикњижевну сцену и квазифеминизам

Први „кенселовани“ писац у Србији Милош К. Илић сматра да је „поништен“ јер је у аутобиографској књизи „По занимању: Ана Милош“ разобличио „дупло голо“ наше квазикњижевне и квазифеминистичке сцене.

Због аутобиографске књиге „По занимању: Ана Милош“, писац Милош К. Илић поништен је у већини књижевних кругова, наводи се у биографији одштампаној на корицама његове последње збирке прича „Књига штампана у нула примерака“.

Више утуљен него „кенселован“

Иако је по објављивању „По занимању: Ана Милош“ једна књижевна критичарка написала да имамо првог кенселованог писца, Милош К. Илић за „Орбиту културе“ каже да је поништавање можда прејака реч за његов случај у серији правих „кенселовања“ и целе те „културе“ поништавања. Додаје да је и даље присутан на књижевној сцени у мери у којој је и раније био – средње жалосно.

„Мислим да цела та ујдурма око књиге 'По занимању: Ана Милош' и разоткривања пројекта где само моја другарица Марија и ја глумили ту фиктивну списатељицу довела и до повећања интересовања за мене и моје дело, али са друге стране, и до једног утуљивања мене и мог дела. Односно, не толико ни до утуљивања колико до једне врло јасне, организоване тишине о било чему што се дешава са мном и мојим књигама. И од људи који су ме раније подржавали и од људи који нису марили за мене или су ме касније пљували, одједанпут је настала једна велика тишина“.

Ана Милош била је најлукративнији псеудоним или хетероним Милоша К. Илића пре свега јер данас је у моди, барем у књижевности, такозвано женско писмо, женско искуство и женске теме.

„Ово су све неке фразе које сам покупио успут, нисам нешто теоретски поткован ни феминистичким теоријама, ни дискурсима нити ме је то занимало. Управо ме је занимало да видим до које границе могу да идем искључиво мењајући своје име и представљајући своју другарицу као особу која је написала те приче.“

Сва врата отворена за „женско писмо“

Приче које је потписала „Ана Милош“ имају један обједињујући фактор да су им главни јунаци женски ликови, али ниједна од тих прича није ишла на страну феминизма, пре свега зато што их је написао мушкарац који није хтео претерано дубоко да улази у то. Илић каже да се случајно испоставило да су главни ликови женски и онда је хтео да види како те приче могу проћи ако их пласира као жена.

„Послао сам их на неколико конкурса за кратку причу на којима је 'пролазила' Ана Милош. Испоставило се не да лако пролази, него јој је некако магично све отворено. Ану Милош су пре Марије Милосављевић глумиле још две девојке потпуно другачијег и изгледа и интересовања. Долазиле су у контакт са разним људима с којима је после и Марија долазила у контакт али нико није примећивао разлику ни физичку, ни интелектуалну, ни у наступу. Прво је објављена збирка поезије 'Говори град' онда збирка прича 'Крај распуста' која је добила награду 'Ђура Ђуканов' за необјављену збирку кратких прича, а онда је у издавачкој кући 'Бука' доживела своје реиздање са неким додатим причама“.

И све време зато што су јунаци женски ликови и што је Марија била лице које се представљало као Ана Милош, све то је препознато као јак женски глас, женске приче, феминизам. Ана Милош је добила и награду „Штефица Цвек“ које се додељује за „нека квазиженска, квазиантиколонијална, квази-штагод хоћете“ писања. Та награда је тотално бесмислена али ето, добила ју је Ана Милош, додаје Милош К. Илић.

Свет илузија: Ако је књигу написала жена мора да је „феминистичка“

Милошеве другарице које су глумиле Ану Милош дибидус нису имале појма шта су и о чему су „писале“. Другарица која је прва примила награду представљајући се као Ана Милош буквално није прочитала причу пре него што је изашла да прими награду.

„Мислим да је реч о једној абнормалној незаинтересованости за срж самог дела, саме књижевности. Рецимо, у Кикинди кад се додељивала награда за збирку прича 'Крај распуста' један од говорника био је мој, Милоша Илића, бивши уредник који је само годину или две пре тога уредио моју збирку прича 'Уморни као пси' која је врло слична овој 'Крај распуста', тематски, идејно и стилски. Бојао сам се да ће он нешто да намирише или каже, међутим ништа. Похвалио је књигу, било му је чудно јер је доста зрела за почетничку и, толико о томе. Тако да је то само једно апсолутно неуношење у срж ствари, а то је књижевност.“

Катаклизма феминизма: случај Ана Милош

© Фото : Скриншот, Јутјуб

Према његовим речима, књижевна сцена Србије одликује се ад хок приступом свим стварима, тако да ако књигу потписује жена, ако су главни ликови женски, онда то мора да је феминизам. Милоша је кроз неколико интервјуа и гостовања на подкастима књижевна критичарка Дуња Илић убеђивала да је написао феминистичку књигу и да је он у ствари глуп јер не капира да је написао феминистичку књигу.

„Она завршава један интервју речима мене не занима Милош, он је небитан, за мене је ту књигу написала Ана Милош. Као да живи у свету илузија иако јој је тај свет директно и јако представљен да није такав. А имамо и просто лепљење етикета, тржиште то тражи и један од уредника Ане Милош је то после лепо рекао: Мушкарци иду у кладионице, жене купују књиге, жене хоће да читају жене и ту је опет нека математика врло проста и јасна“.

Баналност књижевне сцене

Током трајања пројекта Ана Милош, слао је исте текстове и као Ана и као Милош. Милошу нико није одговарао, а Ани су сви одговарали без изузетка. Највише га је нервирало што није добијао основно поштовање у смислу: Овај дечко ипак има две књиге, једну је издала велика издавачка кућа, другу мања али та друга је ипак добила некакву награду. То га је још више оснажило да копа дубље докле иде та баналност српске издавачке и књижевне сцене, „ако се уопште може причати о сценама“.

„Постоји огроман број квалитетних писаца у Србији, али ме је нервирала сцена, јер просто немате нешто што је естаблишмент, авангарда, андерграунд итд. него се све објављује и пласира на исти начин, све претендује и добија исте награде. Постоји један огромни миш-меш у целој књижевној продукцији, и романа и кратких прича и песама. Не постоји нешто на шта би неко могао јасно да се реферише, да јасно иде против нечега него је то гомила људи који сви седе у истим друштвима и истим кафанама, једни другима додељују награде, често седе у пет – шест жирија за различите награде и онда је то једна ужасна испреплетана мрежа која пре доводи до замршеног клупка него до јасне књижевне сцене“, закључио је Милош К. Илић.

Погледајте и: