ХДЗ није „створио Хрватску“, него ју је опљачкао! Фрањо Туђман није био „отац домовине“ него аутократа, ксенофоб и родоначелник идеје о „200 богатих породица“… Не мислим да је различитост лоша, нити икога мрзим зато што је странац, Србин, муслиман… Ово су речи које су се чуле усред Загреба на протесту хрватског покрета Радничка фронта, поводом протеста одржаног због листе такозваних „издајника“.
С обзиром на ток формирање владе у Хрватској и све афере које су уследиле после тога, могло се очекивати да ће се некакав бунт десити. Али да ће први на „удару“ бити човек који је у Хрватској персонификација државе Хрватске, факат јесте нешто ново.
Али да ли су ове речи само „спорадичан инцидент“? Или Хрватска доживљава катарзу?
Миодраг Линта, председник Удружења расељених из Хрватске, сумњичав је поводом потенцијалне „хрватске катарзе“, уз напомену да овакво мишљење има можда један одсто Хрвата. Линта такође сматра да у Хрватској нема довољно политичке снаге да би се она могла бавити истином.
„Ако бисмо направили анализу да ли су Срби агресори и да ли је Фрањо Туђман отац нације, ја верујем да би иза те тезе стало 98 одсто Хрвата“, убеђен је Линта.
То што се чуло на Марковом тргу јесте, слаже се Линта, нешто што је више него интересантно, али остаје при свом убеђењу да то нема политичку снагу.
„Мислим да у хрватском друштву не постоји спремност за суочавањем са ‘90-им годинама. Ако погледате све њихове институције, од Академије па надаље, ту нема никаквог спора у њиховом ставу да су Срби злочинци, да су Хрвати жртве, а Туђман отац нације. Нема разлике“, истиче наш саговорник.
Дакле, Срби и даље Хрватима не верују, али шта је то што је ову групу Хрвата нагнало да гурну прст у око великој већини Хрвата?
Марко Милошевић, члан Радничке фронте, има прост одговор. Људи, тврди он, говоре у Хрватској овакве ствари већ 25 година, само не гласно.
„Код нас једна радикална екстремистичка гласна мањина доминира јавним дискурсом, али битно је, и то подвлачим дебелим маркером, да је то мањина, која својим порукама и намеће те вредности као једине прихватљиве. Међутим, људима је доста тога, они нису глупи. Ниједан народ не може бити ни глуп ни слеп, може бити део времена такав, али не заувек“, објашњава Милошевић.
Милошевић се слаже да су деведесете највише трага оставиле на питању етничке мржње, која је и за Србе и за Хрвате најосетљивија тема. Ипак жели да стави акценат на чињеницу да је народ у Хрватској у том периоду економски и материјално опљачкан, и то под палицом наводног оца домовине. Нико више није спреман да заувек слуша слепе и научене комплименте и идеализовање тог човека и времена и, управо због тога, Милошевић каже да су људи спремни да јавно проговоре.
„Можда је сазрео тренутак да се ухватимо у коштац са тим националистичким митовима на којима је ова модерна Хрватска саграђена“, каже он.
Чињеница да се овакви тонови чују управо у време кад је Хрватска добила владу коју предводи странка чији је родоначелник почивши Фрањо Туђман, Милошевићу није за чуђење, јер људи нису очекивали такву владу.
„Добар део грађана који су гласали за садашњег партнера ХДЗ-а у влади, коалицију Мост, гласали су за њих јер су очекивали економске реформе, модернизацију државе и тако даље, а добили су повратак у деведесете. У ситуацији где се људима окреће сат уназад на 1991. или 1992, у ситуацији кад се то дешава логично је да је отпор томе јаснији и гласнији него што је био протеклих година“, истиче он уз коментар да велика већина није гласала за ХДЗ већ за друге опције, а да је 40 одсто грађана бојкотовало изборе.
Заборав је, кажу, најбољи лек, па се према томе изгледа руководе и гласачи, али и сами грађани мислећи да ако је неко на власти, има већину. Истина је како, сматра Милошевић, сасвим другачија, јер народ је или незаинтересован, или опхрван материјалним проблемима.
„Хрватска власт нема адекватан отпор, јер хрватско друштво већ 25 година нема леву политичку опцију. Ми покушавамо да изградимо своју, и видећемо шта ће то бити даље“, каже наш саговорник.
Да ли ово значи да национализам више не може да буде идеологија ни Хрватске, али ни региона, како тврди Милошевић? И да ли је „свежа политичка крв леве орјентације“, што је програм Радничке фронте, заиста будућност Балкан?
