Изгубили смо Украјину — ламентирао је један од сенатора Демократске странке на донаторској вечери, непосредно после конвенције у Филаделфији, на којој је Хилари Клинтон номинована за председничког кандидата.
Неко би се запитао када је Украјина и била америчка, али то сигурно нису јастребови Демократске странке. За њих је цео свет амерички, а неке његове делове САД губи, што због јачања конкурентских држава, што због погрешне политике. Ово друго тешко ће признати осим ако не причају о Џорџу Бушу Млађем.
Самозадовољство помешано са осећајем позивања да управљају светом, осећање је које превладава међу спољнополитичким експертима којима је окружена Хилари Клинтон. Доналд Трамп греши у свему и он је кукавичје јаје Кремља; НАТО је „камен-темељац“ америчке безбедности и због тога је свака критика Алијансе опасна.
Када погледамо основне ставове спољнополитичког концепта Хилари Клинтон, доживљавамо својеврстан дежа ви. Већ смо гледали тај филм за време двоструког мандата њеног супруга, Била.
Због политичког стажа и дужности које је обављала, за Хилари Клинтон би могло да се каже да је најбољи председнички кандидат још од времена Џорџа Буша Старијег. Прошла је све нивое власти. Била и у законодавним (као сенатор) и извршним телима (као државни секретар). Међутим, ту свака сличност престаје.
Јер за разлику од Буша Старијег и његових претходника, чак за разлику и од његових наследника, Клинтонова ће у спољној политици направити дисконтинуитет. Она неће наставити спољну политику Барака Обаме, већ ће наставити и ојачати спољнополитичко наслеђе свог супруга.
За потребе изборне кампање, медији наклоњени Хилари Клинтон, а таквих је велика већина, еру владавине њеног супруга боје ружичастим бојама. Ера Била Клинтона била је, према њиховом виђењу ствари, доба просперитета, развоја, ширења тржишта, благостања… У ту ружичасту слику стаје и Клинтонова „хуманитарна“ интервенционистичка спољна политика. Било је то време када је Америка била снажнија него икада, ширила је демократске вредности, ако треба и силом, али свет је, кажу, постао слободнији.
Како је то заправо изгледало у стварности? Бил Клинтон окружио се либералним јастребовима попут Мадлин Олбрајт, Ричарда Холбрука, Семјуела Бергера и Строба Талбота. Када су они преузели амерички спољнополитички апарат напуштена је балансирана и нијансирана спољна политика из времена Џорџа Буша Старијег.
Јастребови су, у име „демократских вредности“ и „отвореног тржишта“ покренули светски либерални крсташки рат који је у својој коначници резултирао бацањем Русије на колена, свођење европских савезника на ниво вазала и сиромашење ионако сиромашних земаља у развоју.
Администрација Била Клинтона започела је низ војних интервенција, најчешће без одобрења УН — Сомалија 1993, Хаити 1994, БиХ 1995, Ирак, Судан и Авганистан 1998. и Југославија 1999.
Последице ове политике и данас су видљиве на Блиском истоку и на Балкану. Политика јастребова свету није донела ништа добро. Некима од њих јесте. Довољно је погледати имовину компанија у власништву Мадлин Олбрајт на Косову.
Та је политика била све осим ефикасне. После низа терористичких напада које је тада млада Ал Каида извршила на америчке грађане и војнике, Бил Клинтон је одговорио бомбардовањем фабрике лекова у Судану, али се својски потрудио да у неколико наврата омогући Саудијској Арабији да блокира истрагу ФБИ. Тако је Осама бин Ладен, у то време лак плен за америчке службе, био у прилици да им избегне.
Крај деведесетих било је време успона америчких неоконзервативаца. Неоконзервативни интелектуалци Роберт Каган и Вилијам Кристол пишу Пројекат за нови амерички век. Под њиховим притиском Клинтон 1998. потписује Закон о ослобођењу Ирака, документ који ће омогућити Џорџу Бушу Млађем да увуче Америку у ирачку авантуру.
У међувремену, Клинтонова политика према истоку Европе показује још озбиљније последице. Током његовог мандата, Америка је погазила сваки договор који су направили Џорџ Буш Старији и Михаил Горбачов о неширењу НАТО-а на исток.
Газећи преко тог договора и игноришући савете многих разумних политичара и експерата, Клинтон је ширењем НАТО-а на исток, претварајући овај савез од одбрамбеног у агресивни, отпочео поглавље европске историје чији је епилог украјинска криза. Своју трансформацију из одбрамбеног у агресивни савез, НАТО је доживео агресијом на СРЈ 1999. Та акција добро је дошла Клинтону и да прикрије сексуалну аферу са Моником Левински.
Да ће спољна политика Хилари Клинтон бити слична оној коју је водио њен супруг, говоре њене активности на месту државног секретара. Константно се залагала за америчке интервенције у Сирији, а успела је да Обаму упетља у интервенцију у Либији, која је ДАЕШ-у широм отворила врата да уђе на север Африке, као и да Европа буде преплављена избеглицама из Африке. Иако није била државни секретар у време државног удара у Украјини, Клинтонова се својски залагала за америчку интервенцију у тој бившој совјетској републици. Када год је могла да бира између војне акције и повлачења озбиљних дипломатских потеза, Клинтонова се увек опредељивала за прву опцију, као што је био случај 2009, када је уложила све своје моћи убеђивања да Барак Обама пошаље још трупа у Авганистан.
Као председнички кандидат, Клинтонова се такође окружила либералним јастребовима какви су бивши шеф одељења за политичко планирање Стејт департмента Џејк Саливан или бивши амерички амбасадор у Русији Мајкл Мекфол. Такође је пригрлила и неке од неоконзервативаца. Неки од водећих чланова ове групе, Елиот Коен и Макс Бут послали су јој јавно изречене поруке подршке, а већ поменути Роберт Каган одржао је говор у њено име на једном састанку са донаторима.
Оно што је заједничко Клинтоновој, либералним јастребовима и неоконзервативцима који је подржавају јесте виђење Русије као највеће опасности за америчку безбедност. Клинтонова се, на месту државног секретара својски трудила да подрије напоре Барака Обаме да „ресетује“ односе са Русијом, пошто је САД подржала неуспели грузијски покушај етничког чишћења у Јужној Осетији.
Политика њеног супруга према Русији била је јасна — само слаба Русија одговара Америци. Зато се Бил Клинтон својски потрудио да Русију држи у економском и сваком другом облику зависности и сиромаштва. Људи којима се окружила Хилари Клинтон показују да ни њена политика неће бити ништа другачија.
