Ниш, Лесковац, Ћуприја, Владичин Хан, Лебане, Алексинац, Крупањ… У Привредној комори Србије (ПКС) немају прецизан податак колико су турски инвеститори отворили текстилних погона у Србији. Турска је засигурно, међутим, инвеститор број један у нашу текстилну индустрију, и најављује отварање нових фабрика, каже за Спутњик секретар Удружења за текстил, кожу и обућу ПКС Милорад Васиљевић.
Прошле године их је отворено пет, а током посете председника Србије Александра Вучића Турској потврђен је већ договорени долазак турске „Тај групе“ у Краљево. Текстилна фабрика би у том граду требало да буде отворена на јесен, и када буде достигла пуни капацитет запошљаваће 2.500 људи. И у Лазаревцу би ове године требало да почне производња.
„Пре неки дан смо добили допис из Бурсе у Турској да неколико текстилних фирми жели да дође у ПКС да би разговарало о могућностима отварања текстилних фабрика“, напомиње саговорник Спутњика. Извоз наше текстилне индустрије сваке године расте у просеку између 10 и 15 одсто. Према проценама, на основу података за 11 месеци, његов раст ће у 2017. години бити близу 15 одсто. Заједно са извозом коже и обуће, достићи ће близу 1,2 милијарде долара, што је у односу на 2005. годину 10 пута више, каже Васиљевић.
Представник ПКС је податке упоредио са 2005. годином, јер су управо прве године двехиљадитих означиле слом текстилне индустрије, која је била понос Србије између два светска рата, али и профитабилна грана у СФРЈ.
Један од највећих индустријалаца предратне Србије, Власотинчанин Влада Илић, српски краљ текстила, имао је 17 фабрика, махом текстилних. Српски штоф је по квалитету био одмах иза енглеског, због чега је Лесковац, по узору на град који је био синоним за квалитетан енглески материјал, назван „српским Манчестером“. По доласку комуниста на власт, кажу да је велепоседник коме је требало одузети богатство избегао стрељање само зато што је интервенисао Винстон Черчил, који га је упознао док је овај градио јаке пословне везе са Енглезима.
У златно доба текстилаца, у време СФРЈ, 1989. године њихов извоз је износио пет милијарди долара, напомиње Васиљевић. Србија је, каже, у то доба у текстилној индустрији имала око 250.000 запослених.
„Дешавања деведесетих година прошлог века — санкције, бомбардовање — текстилну индустрију су довела на ниже гране, а докрајчила ју је пљачкашка приватизација која је уследила, па смо почетком двехиљадитих имали свега 25.000 запослених, 10 пута мање. Та слика се, нарочито у претходних неколико година, поправља, и данас у текстилној индустрији има око 60.000 запослених“, истиче секретар Удружења за текстил.
Он напомиње да су узлету текстила допринеле и фирме у домаћем власништву, јер је реч о озбиљним кућама из Београда, Ариља, Аде, где су познати трикотажери, као и оних са југа Србије, од којих неки производе пласирају на најексклузивнијим местима, у Лондону, Њујорку, у свим метрополама.
„Текстилна индустрија се поново враћа на мапу Србије, запошљава женску радну снагу, то је радно интензивна грана и углавном извози. То је спас за мање развијена подручја Србије. И ту углавном и долазе инвеститори, мада их има и у развијеним деловима земље“, наводи Васиљевић и истиче пример Сомбора, који је, после Лесковца и Новог Пазара, израстао у центар текстилне индустрије. Углавном су у Сомбору и околини стране фирме које запошљавају 12.000-13.000 људи, указује он.
По оцени представника ПКС, садашњи раст текстилне индустрије је само почетак. Он наводи пример Пирота, где је некадашњег гиганта „Први мај“ у стечају управо пред Нову годину купила компанија „Мирољи“ из Италије, која је иначе друга земља-инвеститор у српску текстилну индустрију.
„У текстилној индустрији врло брзо нећемо имати довољан број радника, а то је и сада изражено у централној Србији и у Војводини. Због тога смо и покренули причу око дуалног образовања, и представници ПКС ће заједно са онима из Министарства просвете ове године ићи у интензивну преквалификацију да обезбедимо довољан број радника“, каже саговорник Спутњика.
На питање колика је просечна плата запослених у текстилној индустрији, Васиљевић напомиње да је она у претходне две године повећана, и да има фирми, и домаћих и страних, које месечно исплаћују близу 500 евра. Према подацима за 11 месеци 2017, пошто још нема званичних за целу годину, просечна плата била је између 320 и 330 евра, каже секретар Удружења за текстил.
Он је, међутим, са жаљењем констатовао да су све фирме које су дошле углавном отвориле погоне конфекције.
„Ми смо у Србији изгубили примарну производњу, значи производњу тканина, предива. Ми то у Србији данас немамо, и углавном турске фирме које овде долазе отварају погоне конфекције. То јесте запошљавање више радне снаге, али ми без примарне производње имамо проблем зато што домаће фирме увозе материјале и помоћне материјале. Рачунамо да ће то бити промењено у наредном периоду. Има наговештаја да ће таква фабрика бити отворена у Параћину, где је некада била чувена штофара ’Параћинка‘. Турци су препознали и ту могућност да отворе фабрике у примарној производњи. Јесте то скупља инвестиција, али на дуже стазе доноси и више профита“, закључио је Васиљевић.
