„Сиријска криза је катализатор међународних односа и промена у глобалној политици од 2011. године до данас“, изјавио је др Душан Пророковић са Института за међународну политику и привреду на округлом столу који је на овом институту организован под називом „Последице сиријског рата по међународни поредак и право“.
Према његовим речима, у историји Уједињених нација готово да није било примера на којем се тако јасно огледа промена у међународним односима, као што је то случај са дешавањима у Сирији.
„Из начина на који су се по питању кризе у Сирији постављале сталне чланице СБ УН и њиховог гласања у последњих седам година, очигледно је да Русија и Кина стварају равнотежу снага према САД, Великој Британији и Француској. Тако смишљено убрзавају трансформацију светског политичког система од једнополарног ка мултиполарном свету“, објашњава Пророковић.
Колико су ове промене драматичне и епохалне, додаје Пророковић, говори и чињеница да је Кина до 1997. године свега два пута уложила вето у СБ УН. Почетак кризе у Сирији 2011. године, међутим, мења све у наступу Кине на сцени Светске организације и у међународним односима, а пуно тога и у наступу Русије.
„Од тада до данас чак дванаест предлога резолуција о сиријској кризи на седницама СБ УН није усвојено, захваљујући координисаном наступу Русије и Кине које су уложиле вето на сваки покушај САД да се осуди режим Башара Асада и да се успостави зона забрањених летова. Када ово упоредимо с југословенском кризом и деловањем Савета безбедности од 1991. до 1999, можемо видети да Русија и Кина данас чине све оно што нису чиниле током југословенске кризе“, примећује Пророковић.
Када је реч о тактици коју Запад примењује, додаје Пророковић, паралеле које се могу повући између југословенске и сиријске кризе су многобројне. Он као пример наводи покушај увођења резолуције о Сирији од стране западних земаља у новембру 2017. године која је, каже, идентична резолуцији о Сребреници и Жепи из 1994. године, када су зарад превенције хуманитарне катастрофе успостављене „зоне заштите“ под мандатом УН.
„Такође, покушај западних земаља да 2012. године у решавање сиријске кризе уведу Арапску лигу идентичан је анексу Резолуције 1244 УН, у коме се говори да ће Европска унија бити један од фактора у решавању југословенске кризе. Занимљиво је и да су ове две земље 2014. године уложиле дупли вето на покушај укључивања Међународног суда правде у истрагу злочина у Сирији, поучене искуством у шта се претворио Хашки трибунал“, оцењује Пророковић.
Несумњиво је, категоричан је Пророковић, да Кина и Русија у потпуности стварају баланс снага у међународним односима, не дозвољавајући западном блоку да у Сирији користи механизме које је користио током југословенске кризе. Усклађивање спољнополитичког наступа двеју земаља види се, каже он, и из чињенице да су њихови амбасадори у својим наступима у Савету безбедности користили готово идентичну аргументацију.
„Они су инсистирали на поштовању територијалног интегритета и суверенитета Сирије, критиковали су унилатералне акције других земаља, а нарочито САД, износили су критике на рачун притисака на само једну страну у сиријској кризи, али и изражавали одређени степен резерве према непристрасности Међународног суда правде. Јасно је да су Русија и Кина у међународној арени опонирале западном блоку, ослањајући се на међународно право и принципе УН, а за ових седам година спречени су покушају да се у ’решавање‘ кризе укључе међународне организације за које су Москва и Пекинг процениле да би САД њима могле манипулисати“, каже Пророковић.
Он додаје да су Русија и Кина за своје ставове добијале јасну и недвосмислену подршку осталих земаља чланица БРИКС-а.
„Успостављање равнотеже снага се дакле одиграва између САД, Велике Британије и Француске, с једне, и Русије и Кине, које подржавају Бразил, Индија и Јужноафричка Република, с друге стране. Јасно да више не живимо у једнополарном свету, а западном блоку је све теже, готово немогуће, да намеће своја решења за регионалну безбедност у различитим крајевима света“, закључује Пророковић.
