Тачно пре 55 година, 10. октобра 1963. године, ступио је на снагу Уговор о забрани тестирања нуклеарног оружја у атмосфери, свемиру и под водом. Документ су потписале водеће војне силе тог времена: СССР, САД и Велика Британија, али су изостали неки чланови нуклеарног клуба.
Данас је нуклеарна експлозија физички феномен, проучаван практично са свих страна. До 1963. године противници Хладног рата су успели да униште муницију тежине од стотине килотона и десетине мегатона у води, ваздуху и на земљи. Научници и војска су добили много информација о понашању таквог оружја, емпиријски су открили његове јаке и слабе стране и створили средства заштите од штетних фактора. Показавши на шта је способна нуклеарна бомба, ова истраживања су заправо спречила Трећи светски рат. И нанела озбиљну, али надокнадиву штету.
Многе бивше локације нуклеарног тестирања су и даље непогодне за обитавање човека. На пример, корално острво Бикини, које улази у састав Републике Маршалских Острва, дуго времена је користио Пентагон за испитивање нуклеарних и термонуклеарних експлозија. Американци су 1. марта 1954. године тамо активирали хидрогенску бомбу „Касл браво“. Експлозија је изазвала огромну штету, заувек променивши облик атола Бикини. Радиоактивна контаминација је била изузетно озбиљна. Заражена је зона дужине преко 550 и ширине око 100 километара. Овај инцидент је изазвао талас масовних антивојних демонстрација у свету.
Совјетска страна је такође умешала своје прсте. Најснажнијом муницијом свих времена се сматра хидрогенска „Цар-бомба“ АН602, тежине 58 тона, која је развијена у СССР-у у периоду од 1954. до 1961. године. Она је тестирана на нуклеарном полигону „Сухој нос“ на Новој Земљи 30. октобра 1961. године. Ватрена лопта за време експлозије је достигла ширину од четири и по километра. Нуклеарна печурка је достигла висину од 70 километара и превазишла је границе стратосфере. Сеизмички талас је окружио свет три пута. Јонизација атмосфере око 40 минута ометала је радио-комуникацију на стотине километара од места испитивања. Светлосно зрачење је могло проузроковати опекотине трећег степена на удаљености до 100 километара. Овај експеримент је показао да се моћ термонуклеарне експлозије може повећати до бесконачности.
Совјетска страна је била иницијатор преговора у Женеви о ограничавању тестирања опасних за цео свет. Први међународни споразум који регулише процес стварања нуклеарног оружја ступио је на снагу 10. октобра 1963. године. Без обзира на то, Кина је продужила нуклеарно тестирање на земљи све до 1980, а Француска до 1974. године. Земље које су потписале споразум, почеле су подземна тестирања. Сматрали су да је такво тестирање безопасније за животну средину. Подземна експлозија је у неколико аспеката слична ваздушној, али су последице детонације знатно мање. Државе су добиле могућност да тестирају оружје у условима који ће атмосфери нанети мање штете.
СССР је од 1964. до 1990. године извео готово 500 подземних експлозија у бушотинама и подземним локацијама. Тестирања су се углавном одвијала на Семипалатинском полигону и на Новој Земљи, и то не само у војне сврхе. Покушали су да усмере деструктивну снагу оружја у мирнодопском правцу — да интензивирају експлоатацију нафте, гаса, метала, да промене границе водених резервоара и слично. За тестирањем на земљи и под водом више није било потребе: рачунарски програми данас одлично функционишу приликом симулације експлозије. А бојеве главе, које су сада у употреби у наоружању, неће ускоро затребати.
Потпуна законска забрана нуклеарног тестирања је ступила на снагу 10. септембра 1996. године. До данас споразум нису потписали само Индија, Пакистан, Кина и Демократска Народна Република Кореја. Северна Кореја је тренутно последња држава која се одлучила на тестирање. Пјонгјанг је 3. септембра 2017. године тестирао термонуклеарну бомбу на полигону „Пунгери“, што је изазвало крајње негативну реакцију међународне заједнице. Због тога је 20. априла 2018. године лидер Северне Кореје Ким Џонг Ун објавио замрзавање програма нуклеарних и ракетних тестирања.
