Наиме, не само да НАТО спроводи највеће војне вежбе од Хладног рата, већ је у току и војна вежба „Арапски штит“ на западу Египта, у којој поред војника те земље учествују и они из Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата, Кувајта, Бахреина и Јордана.
Оружане снаге Ирана такође су почеле велике војне вежбе у тренутку када Бела кућа уводи санкције Исламској Републици, док у Европи француски председник Емануел Макрон поново предлаже стварање „паневропске војске“, независне од Сједињених Америчких Држава. Такође, и Кина се спрема за најгоре сценарије, па и ратне.
Према оцени Предрага Рајића из Центра за друштвену стабилност, развој армије јесте позитиван, али оно што брине је то што је звецкање оружјем постало учестало, а поверење међу нуклеарним силама је на ниском нивоу.
„Чим је поверење мање, онда дипломатија бива појачана оружјем. Дакле, иако дипломатија не пада у други план, оружје је сада, сасвим сигурно, један од аргумената у политичким расправама које се воде“, напомиње Рајић.
Како каже, 2014. година била је прекретница када су у питању односи, пре свега, Русије и НАТО-а, што се рефлектовало на безбедносну архитектуру Евроазијског простора, а онда и шире.
„Не кажем да је и пре четири или пет година то поверење било на високом нивоу, али оно што данас имамо је отварање одређених центара радијске комуникације, радара, центара за осматрање и пресретање информација НАТО-а на северу Европе, који су били угашени непосредно након окончања Хладног рата или десетак година касније. Они се, дакле, данас поново отварају, а са друге стране имамо Руску Федерацију која је направила одређене реформе у својој војсци и која пребацује много озбиљније војне ефективе и у Калињинградску област и у Ростовску област, односно у комплетан простор који представља њену западну границу“, указује Рајић.
Ситуација на Блиском истоку је сама по себи компликована, наставља наш саговорник, и чак и нема много везе са односом Русије и НАТО-а.
„Ирански режим је овим вежбама покушао да покаже да ће се супротставити политици Доналда Трампа, али, са друге стране, у Ирану имамо политичка комешања која су сада већ видљива, а која се дешавају у ишчекивању ко ће наследити лидера врховног верског савета који управља том земљом. Дакле, постоје одређене локалне политичке прилике у којима се ’звецка оружјем‘, али и ове глобалне, геополитичке прилике. Ту су, наравно, и ситуације попут ове са председником Француске који причом о ’паневропској војсци‘ жели да своју политичку агенду поново постави на дневни ред, пре свега јер ће он бити лидер либералних демократа идуће године на изборима за Европски парламент“, објашњава Рајић.
Упитан да ли у ситуацији када велике силе звецкају оружјем заправо навише профитира војна индустрија, наш саговорник кратко каже: „Апсолутно“, али додаје да се ипак не треба плашити класичног сукоба међу нуклеарним силама.
„Међутим, дефинитивно је да ће нуклеарне силе, које више немају чак ни онај минимум заједничких интереса или су они врло ретки и поклапају се у врло ретким сферама и деловима света, покушавати да преко леђа мањих субјеката воде своје прокси сукобе. Некада ће они бити отвореног типа, као у Јемену или у Сирији, а некад ће бити и нижег интензитета. Због тога све државе које заузимају малу територију и имају мањи број становника, посматрано у светским размерама, морају да воде врло обазриву, вишевекторну политику, да контактирају са свима и да се труде да пронађу што је могуће већи заједнички интерес са нуклеарним силама, како не би страдале. Знамо да пословица каже: ’Када се слонови туку, страда трава‘“, закључује Рајић за Спутњик.
