Према мишљењу Предрага Рајића из Центра за друштвену стабилност, дешавања на самиту АПЕК-а само су наставак трговинског рата између САД и Кине, којем смо сведоци већ готово годину дана, а који поприма и своје политичке конотације.
Он подсећа да Вашингтон деловање Кине у Јужном кинеском мору сматра агресивним и да подржава захтеве влада мањих држава које се граниче са Кином, у смислу заштите њихових интереса у судару са Пекингом.
„Са друге стране, Вашингтон такође жели да, колико год је то могуће, умањи дефицит који има у спољној трговини са Кином, који је на годишњем нивоу заиста огроман. У том смислу, Америка неће тек тако допустити Кини да, како се предвиђа, за десетак година постане и формално најјача економска сила на свету“, оцењује Рајић.
Када се посматра протекли самит АПЕК-а, Рајић додаје да је више него јасно да америчка доктрина пребацивања војног и политичког стратешког интереса САД на Далеки исток поприма и симболичан карактер, с обзиром на то да амерички потпредседник Мајк Пенс више не помиње Далеки исток, Пацифички регион или Јужно кинеско море, већ искључиво Индо-пацифички регион.
„Америчко политичко и војно улагање у тај регион је јасно. САД ће се, између осталог, у наредном периоду трудити да, колико год је то могуће, ојачају контакте и односе са Индијом како би зауздали Кину. Трудиће се да улажу у Индију и да мотивишу америчке улагаче да инвестирају у ту земљу, јер је то држава која је културолошки нешто компатибилнија са Америком за разлику од Кине и у којој велики број становника говори енглески језик. Такође, Американци и Индијци имају сијасет заједничких интереса, а пре свега тај што се и једни и други плаше нарастајућег утицаја Кине, свако из свог разлога“, напомиње Рајић.
Америчко „зауздавање“ Кине ће, верује Рајић, ићи „бочно“, односно, САД ће улагати у државе које се граниче са Кином.
„У том смислу, интересантно је америчко савезништво са једном државом које је започето још у време администрације претходног председника САД, а сада се поново појачава и продубљује. Реч је о Вијетнаму који, упркос историји односа које има са САД, сада у Америци види потенцијалног савезника, у жељи да заштити своје интересе у односу на нарастајућу моћ Кине. Вијетнам је такође једна озбиљна држава у смислу људског потенцијала и нарастајуће економије, тако да ме не би изненадило да у народном периоду, након Папуа Нове Гвинеје, Вијетнам постане једна од држава где ће Американци инсталирати своје војне базе“, наглашава Рајић.
Када је реч о Папуа Новој Гвинеји, одлука САД да се придруже Аустралији у развоју морнаричке базе на тој територији, такође представља симболичан акт Вашингтона.
„На Папуа Нову Гвинеју Кинези су у последње време обратили пажњу и покушали су да неком врстом ’меке силе‘ тамо ојачају свој утицај. Американци су им на овај начин ставили да знања да јасно читају намере Пекинга, а такође је занимљиво што то чине заједно са Аустралијом. То потврђује тезу коју Америка спроводи у овој деценији, да се не меша више директно у односе и не решава директно проблеме са трећим партнерима или са нешто мањим и слабијим државама у политичком смислу, већ препушта одређеним регионалним играчима да те проблеме решавају уз консултацију и савезништво са САД. Они то раде, буквално, широм света и такве савезнике имају на Далеком истоку у Јапану, у муслиманском свету у Саудијској Арабији, у Океанији је имају у Аустралији, а нешто слично је требало да буде Немачка у ЕУ, али то није баш заживело“, указује Рајић.
И руски експерт за проблеме азијско-пацифичког региона Владимир Терехов сматра да база на Папуа Новој Гвинеји сада има додатну важност.
„Кина је ’бацила око‘ на овај регион, што смета Америци, која корак по корак, из војне перспективе, ’осваја‘ регион. Од односа између два водећа играча, Кине и САД, зависи много тога у свету, а њихови односи се заоштравају. Трамп је запретио да ће, ако Кина не учини одређене уступке у сфери политике тарифа, технологија, патената, САД подићи царине чак и на следећу квоту од 250 милијарди долара. Другим речима, биће извршен удар на читав извоз из Кине у САД, а ту би се већ радило о 500 милијарди долара. То би заиста био изузетно снажан удар, али то за САД није хитно и неодложно питање, већ може да сачека неко време. Мени се зато чини да је ово сада некакво међустање. Као да је моменат када су се околности заоштравале прошао, а за сада, пред следећом етапом, два главна играча су се зауставила“, оцењује Терехов.
Предраг Рајић каже да остаје да се види да ли ће привредни сукоб Вашингтона и Пекинга убудуће попримити и неке друге димензије и консеквенце.
„То пре свега зависи од тога какав ће бити одговор Кине на акције САД. За сада се Пекинг углавном уздржавао. Ако посматрате рат тарифама, видећете да је Кина блаже одговарала на америчке изазове. Са друге стране, Америка је очигледно проценила да у овом моменту има јаче карте и да је буквално последњи час да изазову Кину и да је ’зауздају‘, пре свега на пољу интелектуалне својине. То је процес који је очигледно дуго осмишљаван и који ће трајати. Међутим, Кинези имају традицију и културу стрпљења и ја верујем да ће они у том правцу ићи, односно трудиће се да не изазову Трампа и да овај сукоб не ескалира, како би покушали да излобирају промену америчке политике у периоду након избора 2020. године“, сматра Рајић.
Што буде блажи одговор Пекинга, то ће мање сукоб са Вашингтоном ескалирати, верује Рајић.
„У супротном, Трамп је спреман да иде до краја и неће ни он ни његова администрација имати никакав проблем да оштар приступ према Кини излобирају и код других центара моћи у САД — Стејт департменту, Пентагону и Конгресу“, закључује Рајић за Спутњик.
