Милошевићеву и Ђинђићеву епоху, уз све разлике, ипак нешто повезује

© AFP 2023 / ANDREJ ISAKOVICБиста Слободана Милошевића
Биста Слободана Милошевића - Sputnik Србија
Пратите нас
Од Запада ништа нисмо добили када смо испуњавали све његове услове, као и онда када „некооперативно“ нисмо пристајали на уцене. То се види кроз епохе Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића, чије се годишњице смрти обележавају ових дана.

Све смо пробали, али не иде. Како год се поставили према такозваној међународној заједници, односно Западу, његов однос према Србији суштински се није променио. Само су се променили методи против ње — од бруталних до нешто суптилнијих.

Србија, како се испоставило, као да нема право да има своје интересе, осим ако се они којим случајем не поклопе са циљевима оних који ведре и облаче у Бриселу, Вашингтону, Берлину, Паризу, Лондону…

Деведесетих година став Запада према Србији оличеној у владавини некооперативног Слободана Милошевића био је такав какав је и на крају завршио националним, економским и државним сломом, губитком територија, жртвама, колонама избеглица и на концу — бомбардовањем после неприхватања уцене са преговора о Косову у Рамбујеу. Али истина, у мирнодопским условима, ни кооперативност српских власти која је почела 5. октобра 2000. године, очигледно, није донела резултат.

Није помогао ни прагматизам који је после петооктобарских промена Зоран Ђинђић увео на српску политичку сцену, који су, мање или више, следили сви после њега. Ко би и могао и да поброји какве смо све услове Запада у међувремену испуњавали.

Приштина - Sputnik Србија
Дебакл ЕУ: Београд принуђен на опцију Б

Сви похапшени терористи албанске ОВК су одмах пуштени из српских затвора, поцепана је СР Југославија, бивши председник Слободан Милошевић и готово комплетан политички и војни врх Србије су испоручени Хашком трибуналу, а све у замену за наводно чланство Србије у ЕУ. Уз спонзорство Запада дочекали смо самопроглашену независност Косова, на притисак ЕУ пристали смо да решавање косовског проблема пренесемо из УН у Брисел, да практично успоставимо граничне пунктове на административној линији између централне Србије и Косова и Метохије… И опет, немамо ни ЕУ док Запад још ћути на нове бруталне планове Албанаца за дефинитивно цепање Србије. И ко зна где је крај…

Неизбежно се поставља питање зашто је у суштинским државним питањима однос Запада према Србији исти и када упоредимо ова два потпуно супротстављена концепта која персонификују Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић.

Објашњавајући зашто смена Милошевићеве епохе Ђинђићевом није донела тако очекивану националну катарзу, историчар Предраг Марковић је био сликовит. Он који је био и у ДС-у, а сада је у СПС-у, указује најпре на разлику између позиције Србије и друге две балканске земље, Румуније и Бугарске које су ушле у ЕУ, а да такорећи нису испуниле ниједно поглавље из Копенхашких критеријума.

Али излазак ЕУ на Црно море и изолација Русије био је тако велики чин за велике западне силе да су они, наравно, Бугарима и Румунима прогледали кроз прсте, објашњава Марковић.

„Нажалост, ми немамо Црно море, немамо више тај стратешки положај да бисмо могли да тргујемо нечим, осим што сада можемо мало да изазивамо Европу тиме што имамо добре односе са Русијом и Кином. Али видећемо колика је преговарачка снага тог кокетирања са ове две незападне силе, колико то може да се искористи на онај начин на који је то радио Тито и што му је успевало да стално уцењује један блок могућим уступцима другом блоку“, каже саговорник Спутњика.

Он сматра да нам је сада преговарачка позиција ипак боља него деведесетих, али слабија него педесетих и шездесетих година.

На питање шта је то што треба да урадимо, како да се поставимо да би било шта могли да испослујемо, кад не вреди ни да се тучемо ни да будемо рационални „партнери“, Марковић указује на суштинску предрасуду око спољне политике да је довољно бити паметан па водити добру спољну политику.

„Вредност држава на светском тржишту не зависи толико од тога колико су јој паметне вође, већ колико су друге ствари у тим државама вредне, као што су геостратешки положај, њен природни потенцијал, величина“, јасан је овај историчар.

Србија сада није неопходна као неки незамењиви језичак на ваги, што смо били у доба Хладног рата. Да то јесмо, по његовој оцени, не би се ни постављало питање некакве посебне мудрости.

Европски парламент у Стразбуру - Sputnik Србија
Европски парламент: Србија не може у ЕУ док не призна геноцид у Сребреници

„Неки пут смо склони да преценимо Николу Пашића јер се њему 1918. године отворила могућност да оствари нешто што годину дана раније није било могуће. Наравно, он је био довољно паметан да искористи тај прозор који се отворио. То се исто десило Титу 1948. године, тако да заправо једино што мала држава може је да опрезно чека да се отвори тај неки портал који се повремено отвара и да се увуче у неки виши ниво те компјутерске игрице зване међународна политика“, сликовит је Марковић.

На констатацију да то практично значи да како год да се поставимо, да ли као Милошевић или као Ђинђић, упркос различитим последицама унутар земље, много тога и даље није у нашим рукама кад су у питању крупне државне теме, он одговара потврдно.

Последњих година наша држава је урадила све што је могла, све међународне обавезе смо испунили, остављајући утисак поузданог партнера који поштује међународно право и држи се својих обавеза, напомиње саговорник Спутњика.

Ни то, међутим, као после петог октобра, није било довољно за такозвану међународну заједницу која, по његовом виђењу, има изузетно велики проблем.

„Они су спржили једну независну земљу и уништили су санкцијама и ратом једно друштво релативног благостања на ивици Европе и сад треба да признају да су потпуно промашили и да је то њихово чедо од Косова један монструм“, објашњава Марковић.

На питање зашто им је стало до најразличитијих и најмањих услова ако Србија за њих геополитички није толико занимљива, он указује на заблуде о бриселској администрацији.

Пут у ЕУ - илустрација - Sputnik Србија
Крај ЕУ заблуде: Године које су појели бриселски скакавци

„Кад кажете ’они‘, мислите да има нека мудра глава у Бриселу која ишта размишља. Моја радикална теорија је да нико ништа не размишља у Бриселу. То су неке бирократе које отворе приручник и кажу ’Поглавље о производњи рибе‘, кад затворите поглавље можете да произведете рибу у обе ваше реке. Брисел је једна потпуно безглава организација где нико ништа не размишља. Што се Америке тиче она има стратешки интерес да се заплаше потенцијални савезници Русије. Просто, кажу, ми ћемо да покажемо на вашем примеру шта радимо неком ко је савезник Русије, можда и Кине“, указује Марковић.

И шта нам остаје у ситуацији када све дајемо, а ништа не добијамо? Или кад не дамо ништа, па ипак ништа не добијамо?

„Остаје да трпимо и да знамо шта не смемо да дамо“, закључује саговорник Спутњика.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала