Није никаква новост да је наталитет у Србији још од педесетих година прошлог века испод нивоа потребног за обнову популације. Од пре годину дана Србија је донела нову стратегију, не би ли у догледно време зауставила овакав тренд. Па, ипак, годишње губимо целу Кикинду.
Какве резултате дају примењене мере биће познато тек за десет година, јер је толико потребно да се сагледа њихов учинак. За сада има малих помака. Они су, како је оценио председник Србије Александар Вучић на управо завршеном демографском самиту у Будимпешти, били видљивији у најсиромашнијим регионима Србије. За седам месеци ове године рођено је 741 беба више него прошле године, што је благ раст, а забележен је и раст броја бракова. Проблем је, међутим, то што је просечна старост људи који ступају у брак око 44 године, због чега Србија изгуби читаву једну генерацију. Оно што је новина је да је ове године свака четврта жена која је родила треће дете високо образована, што је пре 10 година било незамисливо.
Орбанове мере
Домаћин скупа, Мађарска, која се носи са сличним проблемима, такође је донела мере које су почеле да дају резултате. У тој земљи жене које имају четворо или више деце су изузете од плаћања пореза до краја живота, а младим паровима су понуђени и бескаматни кредити од десет милиона форинти , што је око 3.800.000 динара, који се укидају када пар добије треће дете. Запошљавање је још један битан стуб, јер је оцењено да само економска помоћ државе за рађање деце није довољна.
Владимир Никитовић, научни сарадник у Центру за демографска истраживања Института друштвених наука, сматра да је добро што је на ове проблеме са којима се суочава цела Европа скренута пажња на највишем нивоу.
„Тачно 30 година у Србији имамо више умрлих него рођених и то је тренд који ће се наставити и у наредним деценијама, а свима је јасно да је у питању једно од централних питања будућности земље“, каже он за Спутњик.
Никитовић подсећа да смо прву стратегију донели пре 10 година, а нову пре годину дана, у којој су назначене најважније мере које ће држава предузети за решавање овог проблема. Ипак, упозорава:
„Без обзира какве мере донесете у том домену, нико вам не може гарантовати да ли ће оне успети. То врло често зависи од контекста. Оно што се спроводи у Русији већ годинама у вези је са такозваним пронаталистичким мерама. Значи да се јаким економским импулсом покушава стимулисати становништво да покуша да има више деце. Са друге стране, имате друштва која су на другом крају Европе и која имају другачији приступ, где је имиграција важан демографски фактор“.
Нема чаробног штапића
Он сматра да је ситуација код нас двоструко компликованија, јер смо економски слаби за изузетна улагања, која подразумевају све те мере које бисмо примењивали. Тешко је, каже он, поредити се у томе са Русијом и размишљати на тај начин. Потребна је стратешка одлука да се средства издвајају на дуг рок, што је, како сматра, у нашем случају тешко изводљиво.
„Нема чаробног штапића. Врло је битно, шта год да се донесе у том домену, потребно је да се спроводи конзистентно на дужи рок и да то становништво препозна као нешто на шта може да се ослони. Тек тада ћемо говорити о квалитету и успешности тих мера. Оне на папиру нису спорне, али све у пракси увек изгледа много другачије“, упозорава Никитовић.
На питање — који је период потребан да прође да бисмо могли да сагледамо да ли смо на правом путу са мерама које смо донели, под условом да се оне спроводе, истраживач Центра за демографију истиче да су те краткорочне провере неопходне, али и да се на основу њих не може извлачити поуздан закључак.
„Ако погледате Русију, као један типичан пример у примени мера те врсте, видећете да је за пет до шест година постигнут значајан напредак, у смислу пораста тих стопа на годишњем нивоу, када се раде пресеци и када сагледавате све генерације жена. Међутим, демографски то није довољно, јер морате да испратите читаву једну генерацију жена кроз њихов репродуктивни период да бисте видели колико је та генерација заиста остварила напредак у односу на претходну, што у пракси није могуће“, указује саговорник Спутњика.
Бољка — одлагање рађања
„Зато те краткорочне провере могу да вам кажу да сте на неком добром путу, али не могу ништа да гарантују. Одлагање рађања је бољка свих земаља у Европи. Мере тако могу да подстакну жене у добу између 30 и 35 године да роде треће или четврто дете, али ви не знате да ли ће се жена од 25 година, ако је већ родила једно дете, за 10 година одлучити на друго и треће“, објашњава овај демограф.
„То су непознанице и то је оно у вези са тим краткорочним проверама због чега не можете никада да будете сигурни. Истраживања која су рађена на ту тему говоре да су све те пронаталистичке политике углавном биле кратког даха, пре свега јер захтевају изузетан економски импулс. Са друге стране, постоје културолошки фактори, па становништво, иако добије подршку у економском смислу, просто промени приоритете и пронатализам им није више у првом плану“, указује Никитовић.
Сервис за породицу
Те мере економске стимулације се нису показале као сигурно средство на дужи рок, а у демографији је, како напомиње, дужи рок кључан.
„Оно што је у нашем друштву можда најважније, што је препознато и у новој стратегији, као и у ранијим мерама које су доношене, али се нису спроводиле, није толико у економском домену, на индивидуалном нивоу. Мање је битно да ли ћете имати већу плату или мањи порез на неке потрепштине које су неопходне у том периоду рађања и одрастања деце, од економске снаге државе, да она може да обезбеди све оне сервисе који су потребни породици, а пре свега жени, носиоцу највећег дела терета“, истиче саговорник Спутњика.
А ти сервиси, од оних за чување деце, па надаље, код нас шкрипе, што се показало као изузетно ограничавајући фактор у великим градским срединама, које и имају најниже стопе рађања. И то је оно што се у пракси није спроводило. Велики проблем је, каже, и несигурност посла.
То што жене немају стабилан посао ни на годину дана, а камоли на дужи период, за епилог има жену која се осећа незаштићено на тржишту рада. Код доброг дела жена то је, како истиче, изузетно ограничавајући фактор, због ког је тешко и да се уопште размишља о репродукцији.
„Код нас је изузетно битно да тај економски моменат не иде ка томе колика ће вам бити плата. Већа плата свакако неће донети више деце. Много је важније да се жена на тржишту рада третира као мушкарац. У државама које спроводе мере популационе политике на други начин то се показало као врло делотворан фактор и те земље успевају да колико-толико одрже задовољавајући ниво рађања деценијама уназад“, напомиње Никитовић.
Половина раста популације — девет земаља
А уколико се мере, које су добре на папиру, како каже саговорник Спутњика, не преточе у живот — Србију не чека ништа добро.
Према најновијем извештају Уједињених нација — светско становништво ће до 2050. године нарасти за чак две милијарде, од тренутних 7,7 милијарди на 9,7 милијарди људи, али тај раст неће бити равномеран.
На само девет земаља отпашће чак половина укупног светског раста становништва, а те земље су: Индија, која би 2027. године требало да постане најмногољуднија земља, Нигерија, Пакистан, Демократска Република Конго, Етиопија, Танзанија, Индонезија, Египат и САД.
Највећи пад становништва од 20 одсто имаће Литванија, Бугарска и Летонија, а иза њих следе Украјина, Босна и Херцеговина, Хрватска и Србија, са падом од 18 одсто.
