Као конститутивни народ у Босни и Херцеговини, Срби, попут оних са Пркоса и из многих других места, немају ни струју ни воду, нити било какву помоћ кантона у којима су највећа већина Бошњаци. Срби, поготово повратници, каже Радановић, могу само да сањају о помоћи међународне заједнице и Федерације БиХ какву имају мигранти, а реч је о редовним оброцима, смештају, лекарској нези, помоћи у гардероби и могућности коришћења интернета.
Десет пута мање Срба
Пре рата на територији садашње Федерације живело је 530.000 Срба.
„Сада их према попису из 2013. године има око 50.000, с тим што је прошло шест година од пописа, тако да се може рећи да нема више од 40.000 Срба“, каже Радановић за Спутњик.
Највише их је у четири општине где су Срби у већини.
„Тамо где су Бошњаци у кантонима у већини, где српско становништво чини један одсто или ни толико, ту нема запослених Срба, иако Устав ФБиХ гарантује да, пропорционално броју пописаних Срба из 1991. године, мора бити и запослених Срба у јавним службама“, каже Радановић за Спутњик.
Он је положај Срба у тим кантонима оценио као катастрофалан. Лицемерним је назвао слаткоречива залагања Бошњака пред светом за суживотом и мултикултуралношћу, док се у Сарајевском кантону бележи више Арапа и других нација, означених у попису као остали (у збиру 4,0 одсто), него што има Срба (2,5 одсто).
„Само је православна црква у Пофалићима у Сарајеву нападана 18 пута“, констатовао је он.
Са друге стране, у Ливањском кантону боља је ситуација, и Срби тамо где су у већини имају три начелника општине — Босанско Грахово, Дрвар и Гламоч, а у Унско-санком кантону имају Србина за начелника општине Босански Петровац. Питање је, међутим, да ли би и то на штету Срба могло да се промени, јер, како каже Радановић, постоји намера да се у чисто српска села населе мигранти. По његовом мишљењу, реч је о намери да се промени етничка структура и да се исламизује оно што је и данас и увек био српски простор.
30.000 Мухамеда
„Прошли покушај да се то учини у селу Медено поље је пропао, а сада би да то учине у српском селу Липа“, каже Радановић.
„Што се тиче тренутних покушаја Владе Унско-санског кантона да неких 7.000 миграната пребаци из подручја Бихаћа у етнички српска села, ми се томе оштро супротстављамо. Спремни смо на све видове легитимне борбе, па чак и да физички спречимо долазак миграната. Скренули смо пажњу потписницима Дејтонског споразума да је то кршење анекса 7“, истакао је наш саговорник.
Он је напоменуо да се у БиХ налази 40.000 регистрованих миграната, али да их је сигурно и 6.000 више, као и да је највећи број без икаквих папира и да је 30.000 њих навело да се зове Мухамед и да долази из Сирије, иако је свима јасно да то није истина.
Општина Дрвар, која има 90 одсто српског становништва, донела је и одлуку да на својој територији не жели мигранте, а то је подржала и Влада Ливањског кантона, где Срби нису већина, и тај закључак прослеђен је Већу министара БиХ.
Оно што ће у српске општине у којима је привреда готово у потпуности замрла донети наду да би и неки други инвеститори могли да улажу у тај крај је нова фабрика „Јумка“. У њој ће, када у децембру буде отворена, посао наћи 100 жена.
Пошто од Федерације добијају само повраћај од пореза, дакле — само оно што морају, Срби у ФБИХ се једино уздају у помоћ Републике Српске и Србије, која је недавно помогла општину Дрвар, па ће у оквиру нове пословне зоне ускоро прорадити и фабрика „Јумка“.
