Текст преносимо у целости:
— Шта ће бити с Луком, ако твоји побиједе? — пита мајка свог сина и његовог брата.
— Убићемо га! — одговара син.
— Шта ће бити с тобом, ако Лукини побиједе? — опет пита мајка.
— Убиће ме! — одговара син.
— Онда мени никад добро бити неће! — закључује мајка двојице синова — једног комунисте из врха партије, а другог теолога и професора богословије. Околина је Цетиња, Други светски рат. Кад је ратовање завршено, брат је стрељан.
Најтеже је објаснити и преболети несреће које се дешавају у породици. Црна Гора је породична трагедија. Све што се у њој догађа, део је бола, стида, убистава и издаје, који прикривено или јавно живе у већини наших домова. Да би се нашло оправдање за убиство брата, мора се измислити нови идентитет. Није довољна власт и моћ, нису довољне плате, пензије и привилегије. Он мора бити неко други, он је припадао некој другој нацији, идеологији... Тако се лакше живи, ако већ нема Бога и покајања. Но, да ли је све тако једноставно? Шта је са децом и потомцима жртава?
„Наша највећа грешка је што смо школовали четничке синове“, изговара, пре петнаест година, Ф. Ч. у Штитарима у Љешанској нахији. Цео живот је био моћан и није веровао да ће његовим путем ићи председник Црне Горе М. Ђ, који је свом сину дао име генерала Блажа Ђукановића. Генерала монархисту и Србина убили су комунисти, сахрањен је под Острогом, чији су калуђери бринули да не зарасте вртача у коју је бачен заједно са саборцима из регуларне Југословенске војске у отаџбини. Изгледа као да је председник М. Ђ. касније обновио сећање на њега, па сваки пут, и данас, када позове сина Б. бизнисмена, он зове и свога блиског рођака. Шта би он сада требало да има против Острога, рођака и Срба? Формално ништа, јер председник М. Ђ. припада страни жртава и жртве. Међутим, између жртве и џелата, узевши у обзир велики проток времена, развија се чудни однос поверења и љубави, долази до преузимања идеја и политичких ставова. Старац Ф. Ч, идеолог и Удбин повереник, преварио се. Није рачунао на Стокхолмски синдром, јер „четнички синови“ чувају његов систем, привилегије и однос према вредностима.
Шта говоре вредности, историја, духовност и култура? Какву подршку могу да пруже и једној и другој страни?
Успостављена на православном и косовском завету, Црна Гора је сачувала државни и духовни образац; успостављањем Пећке патријаршије под Соколовићима и њеном пропашћу у Османском царству, митрополити на Цетињу, највише Петровићи, преузимају исти модел духовника и државника; ако је на Косову већина некретнина Немањића, у ризници Цетињског манастира налази се већина њихове покретне имовине; улога Русије у сваком сегменту живота; Његош и његови аргументи, „Горски вијенац“, као српски национални програм. „Ова драма је почела на Косову“, готово узвикује смирени и разумни нобеловац Иво Андрић. Ту лежи и један од одговора на питање зашто се данас на улицама градова у Црној Гори највише пева о Косову. У основи било је разумније очекивати да Србија призна независност Косова, али то није могла и смела урадити Црна Гора. Када су објављени резултати референдума о црногорској независности, у Приштини се славило и пуцало из свих оружја.
У искуству вековне непомирљиве борбе Црне Горе са „својим и с туђином“ развили су се људи крајности. Сви наведени, груби докази имали су своју супротност и опозицију. Док је стизало жито из Русије за већинску гладну сиротињу, најситији међу Његошевим савременицима ишли су по жито и оружје код скадарског везира. Многи су сурово кажњени, а скадарски дарови јавно су спаљивани. Сит се више плаши глади од оног који гладује. Данас је већина ситих, посебно су сити они који имају власт. Из ње се издвојио Милоје Шћепановић, један обичан полицајац, из Никшића и постао херој у српској и словенској Спарти.
Савремени тренутак има своју теоријску идеју и своје тумаче, а један од њих је и никшићки професор, историчар Шербо Растодер. Објашњавајући сложену природу друштва у Црној Гори, одлике менталитета и изворе девијација, он је у јавну употребу увео термин „идеологија Бадње вечери“ или „божићна идеологија“, првенствено везан за побуну на Цетињу 1919. Значење овог термина проширило се на „исламофобног Његоша“ и његову истрагу потурица на Бадње вече, као и на хероје Мојковачке битке и њихово опредељење да се на Божић 1916. жртвују за српство и уједињење. Да ли се припрема четврто Бадње вече у Црној Гори? Сматра се да ће њиме коначно бити завршен обрачун са црквом као конститутивним моделом духовности и завета. Закон о одузимању имовине и разбаштињењу Српске православне цркве је континуитет оних историјских несрећа које поједностављено изгледају овако: Турци спаљују Цетињски манастир, Аустријанци руше Његошев гроб, комунисти руше Његошев гроб. Данас је важно одузети Острог, јер значај Светог Василија пружа сваку врсту независности од духовне до материјалне и уједињује све конфесије, укључујући и атеисте. Новац и синдром у земљи глади и контроле кажу: ако сам ја пристао да волим свог џелата, онда и ти мораш да пристанеш да те ја плаћам! Може ли се то догодити ове Бадње вечери и овог Божића?
Зло почиње ситницама, наставља се одбијањем одговорности и дешава се на најважнијим породичним празницима. Емотивни смак света. Да ли се ми у емотивном колективном осећају овог Божића растајемо од Црне Горе? Много је оних који чују хук крви у ушима, навалу крајности у срцима и слепило у свом разуму. Шта онда власт у Подгорици спречава да направи инцидент? Несрећа је услов формирања посебности, а изградња нација на Балкану у протеклих тридесет година, једним делом, заснована је на односу према Србима. Што имате већу свест о патњи коју су вам нанели, то сте више нација. Ко је онда, упркос свему — по овом хладним данима, извео ону децу на улице градова у Црној Гори? Мантије, свештеници и калуђери? Могуће, али само једним мањим делом. Парадоксално, Цркви је добро док страда, али њу брани народ.
„Молим вас да дођете у школу, ваша ћерка би требало да иде код логопеда“, поручила је једној подгоричкој мајци учитељица В. М. „Знате, она умјесто бијело говори бело; каже веверица, а требало би вјеверица...“, говори мајци у чијој породици нема никога ко говори екавски. Предлог да се случај учитељице В. М. изнесе у јавност мајка је одлучно одбила: „Не, не, никако! Наградиће учитељицу и она ће напредовати због тога!“
Управо та деца, побегла од учитељице и синдрома, на улицама су црногорских градова. Изгледа да им није хладно. Она ће вам куцати на врата овог Божића и бити полазници. Ако им отворите, биће добро свима.
