Ако су до пре неки дан ванредни парламентарни избори у Србији били само спекулација, српски премијер Александара Вучић претворио их је у (не)извесну реалност. Ако филм премотамо мало уназад, схватићемо да је изборна кампања, бар што се тиче напредњака, већ поодавно почела. Села и засеоци постали су веома привлачни за министре из ове странке, проверавају се насипи… Београд је још пре неколико месеци освануо облепљен плакатима насмејаног лидера напредњака итд.
Дакле, сви се спремају за изборе, ако до њих дође. Биће да су приче о разликама у погледу на будућност између Томислава Николића и Александара Вучића донекле тачне. Или, како рече Станислава Пак, саветница за медије у председничком кабинету, и Николић и Вучић имају исти циљ, (није речено који) само им се методе разликују. Да ли се пак те разлике тичу питања Косова и намере Вучића да, како пишу домаћи медији, у Бриселу потпише правни документ о нормализацији односа са Приштином, 25. августа, чиме би се европски пут Србије дефинитивно отворио, а чему се наводно противе Вучићев политички отац Николић и лидер социјалиста Ивица Дачић — сазнаћемо ускоро.
Уједно то ће бити и решење још једне енигме — да ли је шоља са кафом у председничком авиону ономад случајно просута или је била препуна па је кап прелила шољицу.
Разлог за ванредне парламентарне изборе, који су одржани 2014. године, био је „да се уважи реалност“. Реалност је била та да Вучић није желео „ротацију“ коју му је тада нудио премијер Ивица Дачић, као првом потпредседнику Владе, већ је желео да своју популарност, стечену углавном хапшењем Мишковића, „уновчи“ у виду гласова на изборима. То му је дакако успело, јер је у име напредњака освојио већину у Скупштини Србије, што му је дало апсолутну моћ. Не само као премијеру, већ и као председнику Српске напредне странке.
Зато се поставља и питање да ли би ови парламентарни избори били уједно и плебисцит за коначног лидера напредњака.
Претходни избори су Србију коштали милијарду и 146 милиона 440.000 динара, према пројекцији Републичке изборне комисије направљеној уочи гласања. Новац је, наравно, обезбеђен из буџетске резерве.
И ове изборе бисмо платили ми. Једино што не знамо тачно колико. Сигурно знамо да би ове паре биле одлична финансијска инјекција за уситњене опозиционе странке које још нису отплатиле дугове ни кредите од претходних избора. Истина, неће им због тога на врата банути судски извршитељи, али сваки динар добро дође. Нови избори би донели и нове промене у саставу будуће владе.
Политика у Србији функционише по старим обичајима уговорених бракова — па што је богатији младожења, то је јагма већа. Да ли је Вучић најпожељнији политички младожења зависи од неколико фактора. Прво, да ли ће он бити заштитно лице напредњака и на овим изборима?
Ако се сећате, он је недавно најавио да тражи наследника за место првог човека напредњака, а неколико пута је рекао, додуше тада је причао о реконструкцији владе, да би могао да оде и са места премијера.
Било како било, ако Вучић са напредњацима или без њих (нека нова странка, на пример, није немогућа мисао) изађе на изборе, сигурно је да социјалисти неће бити његови будући партнери, за разлику од ПУПС-а, садашњих коалиционих партнера социјалиста, који је још 2012. године спекулисао да ли му је боље са напредњацима или да остане уз социјалисте.
У новој Вучићевој влади сасвим сигурно би се нашло места и за Бориса Тадића и његове социјалдемократе, али и за Чеду Јовановића, наравно под условом да иду на заједничкој листи на изборе како би им био обезбеђен пролаз у Скупштину. Посебно Јовановићу. Ко зна, можда би и УРС и Млађан Динкић политички васкрсао. И за фракције ДСС-а коју предводи Андреја Младеновић нашло би се места.
Други блок би могли да предводе социјалисти са демократама и остатком опозиције, потпомогнути, засада само хипотетички, опцијом напредњака која је уз Томислава Николића.
У сваком случају, да ли ће бити избора који би овога пута били проузрокованим оставком Вучића негде, рецимо, на јесен због „непомирљивих разлика“ са садашњим партнерима, и у странци и владајућој коалицији, биће јасније одмах после преговора у Бриселу крајем августа. До тада је на снази парола — Може бити само један!
