Осамдесетих је постојала тенденција ка двопартијском систему. Личила је тада ова институција на лепо окречену кућу са двоја врата: црвеним и плавим. На првом улазу социјалисти, на другом европски народњаци.
Неки се заносише мишљу и да то све може изгледати као у Сједињеним Државама — демократе са једне, републиканци са друге стране. Образлажући да ће допринети стабилности система.
Све остале партије, покрети и појединци сливали су се у неки од два главна тока. Неки су, попут посланичких група окупљених око Жан-Марија ле Пена, и касније Џејмса Голдсмита (живописна Референдумска партија Велике Британије) или ретких „тврдих комуниста“ остајали „изван терена“, али ти „рестлови“ су увек таворили испод 5 одсто од укупног броја мандата, те нису никако могли да угрозе доносиоце одлука.
Чак су једно време добро послужили социјалистичко-народњачком уређењу да објасни како је Европски парламент уистину демократски, место где свако може да заступа политику какву хоће, макар се презивао Ле Пен или Голдсмит.
Онда су деведесетих на фасаду додате још две боје: жута и зелена. Успон либерала (у разним варијантама, од либ-демократа, преко социјалних либерала, разних прогресивиста и реформиста до националних либералних партија) и блока који окупља партије зелених, еколошких покрета, те бројних регионалних странака, утицао је да се структура трансформише ка четворопартијској.
Ни то није било узнемиравајуће. Није као у Америци, али некако и више приличи европској политичкој традицији. Четири боје се још и могу уклопити, а стабилност институција и система одржати. За разлику од овог шаренила данас…
После ових избора, у Европском парламенту ће бити најмање осам посланичких група. Црвени, плави, жути, зелени, плус тамноплави (софт евроскептици), црни (хардкор евроскептици), бордо (крајња левица) и тиркизни (из неког разлога, тако означавају групу окупљену око Најџела Фаража).
Обичај да се име посланика подвуче одређеном бојом, како би се нагласило из ког клуба долази, сада губи смисао: број клубова се повећава, понестаје решења. Не може се више лако ни запамтити.
Тешко је и замислити како ће систем сада функционисати. Поделе су суштинске, по великом броју тема чак непремостиве, погледи тиркизних и црвених жестоко супротстављени, визије црних и зелених неспојиве.
У периодима када су проглашавани „претњама“ за Европску унију, Жан-Мари ле Пен је на бројном стању у Бриселу имао највише 17 посланика, Џејмс Голдсмит — 20. После избора 2004. године, евроскептици су освојили 37, а „оштра“ левица 41 мандат. Данас, од 751 места, црвени, плави, жути и зелени контролишу 503. Трећина посланичких мандата припала је другима, нетрадиционалним партијама, несистемским покретима, странкама које се не уклапају у дуго грађену нарацију о евроинтеграцијама. Од тога, око 160 посланика долази из редова анти-ЕУ снага. И они ће користити своју нову позицију да предузимају конкретне кораке.
У Бриселу озлоглашени Стив Бенон, ваљда тамо и једини кога више презиру од Владимира Путина, пожурио је да каже како је са овим изборима „умро покрет за интеграцију Европе“. Славодобитно је подсетио на Макронове речи о „стварању Сједињених Европских Држава“ и закључио да тога после овог пораза не може бити.
У три од четири најважније државе ЕУ победили су антисистемски покрети: Француској, Италији и Великој Британији. Само је Немачка изузетак. Победа Фаража толико је убедљива да је он већ затражио преговарачко место у тиму за „брегзит“. То ће онда до те мере усложити причу о изласку Велике Британије, да је питање колико ће Европска комисија уопште моћи да се бави другим стварима у првим месецима мандата.
Симптоматично је и што су британски бирачи „заборавили“ све неистине које им је Фаражов блок пласирао у референдумској кампањи 2016. године, а које су касније откривене.
Слично је било и у Француској, где се негативна кампања темељно вођена против Марин ле Пен „није примила“, а чак и у Аустрији, иако је неколико дана пред изборе Хајнц-Кристијан Штрахе морао да поднесе оставку због афере која је „обишла цео свет“, његова партија није доживела „епохални пораз“: за њих је гласало 17 одсто бирача.
Када „црна пропаганда“, па још вођена од стране најмоћнијих медија, па још потпомогнута разним обавештајно-закулисним смицалицама не даје резултат, то је знак огромне кризе система. Систем „проклизава“, не може више да врши функцију због које постоји, зато што бирачи не верују институцијама.
Упадљиво је и да су жути и зелени „подигли лествицу“ невероватним скоком: узели су за 50 одсто више мандата него пре пет година. Међу њима су и странке које се, дијаметрално супротно евроскептицима, залажу за потпуно отварање граница, даљу регионализацију (Европа регија, а не држава), сепаратизам и жестоку примену неолибералне доктрине.
Процес поларизације је убрзан, политички центар постаје све ужи, амортизери су све слабији, ако се овај тренд настави, фронтални судар непомирљивих концепата постаје неизбежан. Очито је да консензус о функцији и политичким циљевима ЕУ више не постоји.
Због тога и Европски парламент не подсећа на солидно грађену кућу, више личи на шатор, унутар њега дува промаја, улази ко где хоће, седа како мисли да треба, узима реч преко реда.
За Бенона није питање — да ли ће се шатор после прве наредне олује срушити, већ: када ће се то одиграти?
Очекивано, људи из централних системских партија, црвени и плави, прогласили су победу. Математика је на њиховој страни, имају више мандата, скрпиће већину. Њих више интересује форма, а мање суштина. Увелико се пише о могућности стварања „суперкоалиције“, „савеза здравог разума“. Да се сви уједине против антисистемских снага. И ту се крије највећа опасност.
Пораз, сам по себи, није катастрофалан. Беноново предвиђање не мора бити тачно. Катастрофа следи тек ако се не извуку поуке. Онда ће се испоставити да је Бенон у праву. ЕУ је пред великом прекретницом. Историјском!
Најважније је реално оценити стање, сагледати околности. Самим тим и отворити широки дијалог о будућности европских интеграција. У тај процес морају бити укључени и тиркизни и црвени, и црни и зелени.
Европски избори постају референдуми за Лисабонски споразум и против њега. Ваљда је мудрије договарати се, тежити споразуму и новом консензусу, па у неком облику сачувати ЕУ, него тврдоглаво настављати даље, па ризиковати да на наредним изборима бирачи референдумским гласањем пошаљу ЕУ на сметлиште историје.
У овом тренутку није извесно да ће мудрост превладати. Чак напротив. Поларизацијом се додатно подижу тензије, што за последицу има то да потискивање антисистемских покрета на периферију постаје једина опција, једини „политички коректан“ приступ. Унутар Европског парламента, али и осталих институција ЕУ, на овакву ситуацију нису навикли, очигледно је да за њу нису ни спремни. Зато „тврдоглаве“, баве се формом, а не суштином.
Логично, евроскептици неће седети скрштених руку. Што покушаји изолације буду упорнији, то ће њихове поруке бити више популистичке. Бирачи не верују систему, антисистемске политике имају перспективу. Ако је један Фараж са још 13 колега из УКИП-а могао да прави онолики ршум у претходном сазиву, па подигне популарност до неслућеног рејтинга, шта ће тек сада бити?
Плус, на располагању им стоје инструменти, средства и логистика Европског парламента да такву политику спроводе.
Да, „политички коректни“ црвени и/или плави, уз отворену подршку жутих и прећутну сагласност зелених — формираће већину и задржаће контролу над процесом доношења одлука. Али, тај процес уопште неће подсећати на оно што смо навикли да гледамо у Бриселу претходних деценија.
Прво, шаренило новог сазива указује на уситњавање политичког простора, узрокује ограничавање реалне моћи центара у којима се доносе одлуке, што ће успорити процес. Европски парламент ће све теже налазити решења око бројних питања.
Друго, на таласу успеха, антисистемске странке ће користити положај у Бриселу да нападају системске странке у државним скупштинама. Оспораваће легитимитет владајућим већинама, вршити притиске, због тога треба очекивати низ криза у разним државама, почевши од Француске. Кризе ће доводити до превремених избора, Грчка је пример тога.
Треће, лидери попут Салвинија, Качињског и Орбана су оснажили сопствени легитимитет, што ће се одразити на међудржавне односе унутар ЕУ. Како сада да их уцењују еврокомесари, какву тежину уопште има то што ће их неко проглашавати „некоректним“ или „неподобним“?
ЕУ је из овог изборног процеса изашла слабија. И то је само пола јада. Јер, све су прилике да ће у наредних пола деценије и даље слабити. На изборима 2024. године можда више ни циркуске шатре неће бити. Остаће на голој ледини.
