Четнички војвода Ана Брнабић

© Tanjug / RADE PRELIC /Премијер Србије Ана Брнабић Србије долази на седницу Савета безбедности
Премијер Србије Ана Брнабић Србије долази на седницу Савета безбедности  - Sputnik Србија
Пратите нас
И тако: Ана Брнабић постала четнички војвода. Не „четникуша“. Тим изразом су деведесетих по медијима, а данас на друштвеним мрежама разни „чашћавали“ новинарке, политичарке или интелектуалке, које су на било који начин покушавале објаснити позицију и политику Срба.

Ма колико објективне биле, ма колико иступале са уравнотеженим ставовима – постале су „четникуше“. Чини се да је највеће увреде трпела Љиљана Смајловић, и то од некадашњих комшија. Емил Влајки је под истим називом објавио и роман, сместивши причу у ратно Сарајево.

Ана Брнабић је „унапређена“. Њој је већ „доцртана брада“, стављени су реденици преко рамена, макар и привремено постала је „симбол зла“ које долази из Београда. Подразумева се, у нашем окружењу не знају да је Хари Труман постхумно одликовао Дражу Михајловића. Четник је синоним за зликовца, слика коју је створио Вељко Булајић у филмовима „Козара“ и „Битка на Неретви“ прихваћена је у потпуности.

Душан Пророковић - Sputnik Србија
Пророк: Република Српска је „Република шумска“, а Тачи и Рамуш нису ни видели шуму (видео)

Покренута кампања против председнице Владе Србије још ће трајати, иако се може очекивати да током времена јењава. Просто, где год се појави у друштву са Албанцима, „трљаће јој нос“ са причом о људима који су „буквално изашли из шуме“.

Њена изјава већ је произвела и политичке последице: Беџет Пацоли је најавио забрану уласка на Косово, а Мимоза Кусари је затражила извињење у виду јавног признавања ратних злочина српске стране. Беџет је иначе бизнисмен, неоптерећен национализмом, а Мимоза еврофанатични либерал, широких погледа и вазда спремна на полемике.

Наравно, када се покреће овако опсежна и усмерена акција, то значи да је „погођено у среду“. Цела „УЧК екипа“ се дуго поносила својим „шумским стажом“. Тачи, Харадинај, Весељи, Љимај... У борби за власт другима су спочитавали што им се нису придружили у шуми. И наравно да је све речено у сасвим другачијем контексту него што се покушава приказати. Није Ана Брнабић говорила о целом народу, то чак ничим није ни наговестила.

Њена грешка је садржана у оном „али“. Ако се неко оквалификује као „човек из шуме“, са таквим се више не разговара, преговара, договара... „Човек из шуме“ је терориста! Тачка! После изговореног нема „али“ и објашњења како и са терористима морамо за сто. Нема — зато што се враћањем за сто легитимизује статус „човека из шуме“ и тако поткопава сопствена преговарачка позиција. Већ смо тај филм гледали, од Рамбујеа до Беча. Међутим, то је друга тема. Овог пута су у фокусу организатори кампање.

Што се албанске политичке чаршије тиче, „војничким речником“ описано: стање је редовно, нема ванредних активности. Они су у последњој акцији учествовали, али је питање да ли су је организовали. У Приштини су протести против српских политичара периодични, кампање се организују и због ситнијих ствари, тешке речи „просипају“ често, без икакве мере. Тако су 2015. године одржане демонстрације против Александра Јаблановића, због „фашистичке изјаве“ да Београд мора задржати контролу над комбинатом „Трепча“. 

Значај се даје чак и фигурама са политичке периферије, фашизмом проглашава све што не прија. То је својеврстан „политички вентил“, подесан за повремено „испуштање“ акумулираног незадовољства. Ванредно је постало ово са Аном Брнабић, зато што је све добило и међународну и унутрашњу димензију. Немачки амбасадор у Приштини је „поносан на косовске шуме“.

Ана Брнабић - Sputnik Србија
Ана Брнабић: Волела бих да нисам морала да будем у истој просторији са Харадинајем

Огласила се и незаобилазна Маја Коцијанчич у име ЕУ: реторика званичног Београда је увредљива, уперена против кооперативног приступа и помирења, води сукобима и поделама. Занимљиво: ниједна реакција на низ врло озбиљних иступа албанских политичких лидера о „свеалбанском уједињењу“, али потом тешке квалификације онога што су у Бриселу приписали Брнабићки да је рекла. А разумели су, ето, да она безмало заговара нови рат.

Затим се прича проширила на невероватан простор — и у иностранству, али и у Београду. Још једна занимљивост: најгрлатији у проглашавању Ане Брнабић расистом били су људи који Републику Српску упорно називају „Република шумска“. Када кажете „Република шумска“, то није увреда. Интересантно је и да се кампања организује преко „неидентификованих“ налога на друштвеним мрежама и кроз бројне коментаре са којих се пласирају и друге сличне дезинформације и полуинформације.

Бенџамин Френклин је рекао да пола истине често представља велику лаж. Полуинформације су погубније од дезинформација. Касније се за то „залепе“, случајно или намерно, појединци са већим или мањим утицајем. Као ономад када су за ужасни злочин на Новом Зеланду „окривљени“ Караџић, Младић, цар Лазар и Милош Обилић.

„Српска геноцидна вертикала“ тако је утврђена. Послужило је сврси у регионалном југословенском оквиру, мада то није била тема нигде другде на свету. Као и сада, када се блати патријарх Иринеј због посете Сирији и сусрета са Башаром ел Асадом. Нема везе што се тај исти Асад сретао и са претходним папом, и то исто у Дамаску, а са актуелним размењује писма и погледе око решавања кризе преко апостолског нунција. Или што је сиријска војска зауставила тзв. Исламску државу. Или што су стотине војника погинуле бранећи хришћанске светиње. Као и што се последњих пола године, све време, шаљу поруке о томе како нам „Руси не могу помоћи“.

Свашта се на ту тему може прочитати, од тога да нам је најпаметније „прихватити судбину“, понашати се као „Немци и Јапанци“ после Другог светског рата, до молби Владимиру Путину да „досели све русофиле“. Уз пратећа убеђивања о „катастрофалном стању“ руске економије, руских институција и накарадних тумачења бројних историјских догађаја и прилика у којима су нас „Руси издали“.

Ана Брнабић и Александар Вучић са Ангелом Меркел и Емануелом Макроном на самиту у Берлину - Sputnik Србија
Како је Србија изненада победила усред Берлина

Матрица је дефинисана, оквир за дистрибуцију полуинформација постављен, тако да преостаје да се пуни садржајем. Руси остају лајтмотив, у крајњој линији, све се и ради због њих, Српска православна црква, уз низ осталих институција, биће на удару када се за то укаже прилика, а дешаваће се и да овај канал послужи за још којешта. Па и за проглашавање Ане Брнабић четничким војводом. Све што се не уклапа у „НАТО наратив“ о неопходности угуравања целокупног Балкана у ову војну алијансу постаће циљ, предмет напада. Тај наратив се не тиче само текућих акција, већ и историјских представа које су на Балкану дуго грађене. Република Српска је „Република шумска“, а „УЧК екипа“ су борци за слободу, фин свет, господа. Срби су геноцидан народ, неизлечиви од национализма, шовинизма, фашизма, док су други само патриоте, родољуби, европски калибар. Тај наратив служи за убеђивање да је једини компромис између Београда и Приштине омогућавање учлањења у УН такозване „Републике Косово“. То је најкраћи пут до НАТО-а не само за „Републику Косово“, већ и за Србију, затим и БиХ.

Судећи према расположивим подацима, опсежна и координирана акција може потећи само из једне тачке: Центра за стратешке комуникације НАТО-а у Риги, основаног 2015. године, а данас већ озбиљне институције, са дугорочним плановима. У јавности честог представљаног као тела које организује едукације и тренинге, које се бави јавном дипломатијом и јавним односима.

Све је јавно, све транспарентно, ништа спорно. Осим што се у документима самог Центра може пронаћи како у делокруг рада спадају и информационе операције и психолошке операције. САД су решене да успоставе потпуну контролу над кибернетичким простором, отуда и теза о руском малигном утицају који се мора потиснути. Центар у Риги није образовна установа задужена за едукацију и тренинге, већ пункт утемељен за вођење свеобухватног информационог рата.

Логично, Србија је „на радару“ самим тим што није у НАТО-у, али и због позитивног мишљења већине популације о Русији. Усмерена комуникациона стратегија која укључује и одржавање креираних наратива треба да помогне да се то мишљење промени, као и да се концепт војне неутралности потпуно обесмисли. „Топли зец“ уприличен Ани Брнабић није ад хок акција, већ део стратешке комуникације. Премијерка Србије ту више дође као „колатерална мета“, а албанско мњење као „користан инструмент“ за извођење операције. Биће још „колатералних мета“ и „корисних инструмената“, не треба уопште сумњати.

Зато је неопходно осмишљавати нови приступ. Или, тачније речено, пригрлити стари. У „твитер-расправама“ о „људима из шуме“ не можемо победити, нити своју позицију ојачати. Одбрана на нападе је међународно право, ослањање на документа која нам гарантују одређена решења: од Бадинтерових принципа, преко Дејтонског споразума до Резолуције 1244. Против тога ће, у постојећим околностима, тешко успети било каква „стратешка комуникација“. Ту не помажу укључивања немачког амбасадора и Маје Коцијанчич. Када се став темељи на чврстим фундаментима, на одлукама које су верификовали САД, НАТО и ЕУ, онда полуинформације имају ограничен домет.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала