Рад на заступању интереса државе координира Министарство правде Русије, које сарађује са водећим руским и међународним правним канцеларијама, навео је Гаљперин у интервјуу за Спутњик.
— С обзиром да је арбитража, за разлику од поступка у државним судовима, по правилу поверљива, не могу да откривам детаљније информације. Само ћу рећи да наша земља има добре шансе да одбрани своје интересе, под условом да се спорови разматрају непристрасно, на основу правних аргумената. Надам се да ћу ускоро моћи да кажем нешто више.
Да ли материјална потраживања указују на то да је Украјина признала да је изгубила Крим?
— Чак и правним лаицима је јасно да било какве потенцијалне изјаве украјинских грађана о кршењу њихових права на Криму могу бити предмет Споразума о стимулисању и заједничкој заштити инвестиција између Русије и Украјине, само уколико Украјина и та лица признају суверенитет Русије над Кримом. Украјина би онда требало да призна своје инвеститоре на Криму као „стране“. То је кључни услов. Тренутно компаније и физичка лица заузимају противречну позицију, која нема правни основ, јер они са једне стране рачунају на заштиту, а са друге стране покушавају да заобиђу питање суверенитета над Кримским полуострвом.
Добро знамо и у каквом су се јадном стању налазиле одређене кримске компаније у тренутку поновног уједињења Крима са Русијом. У њих није практично ништа улагано још од совјетских времена, продавале су се у бесцење или су их нове „газде“ на територији Украјине добијале бесплатно, а често и нелегално. У том случају не може бити речи о било каквим „инвестицијама“, а пошто нема инвестиција, нема шта ни да се штити. Поред тога, заштита инвеститора према међународном споразуму подразумева праведну уплату пореза у буџет и испуњавање социјалних обавеза и слично. Очигледно је да дотични „инвеститори“ нису уплатили ни копејку у руски буџет, штавише, хиљаде Кримљана су лишили поштено стечених уштеђевина.
Какве су прогнозе Министарства правде Русије, да ли ће и даље бити сличних потраживања и колико?
— Не верујем да ће бити још много таквих тужби, поготово ако шансе за успех нису очигледне, а подносиоци већ сада морају да плате високе правне трошкове. У сваком случају, сматрамо да међународне арбитраже нису надлежне да разматрају такве спорове и спремни смо да истрајно бранимо своју позицију, без обзира на број случајева и дужину процеса.
Како оцењујете искуство током рада са Европским судом за људска права? Да ли подржавате оптужбе о политизацији Суда?
— Ако се сагледа цела историјска ретроспектива интеракције наше земље са Европским судом за људска права, онда је одговор кратак — искуство је корисно и вредно. Стотине одлука руских судова садрже директне референце на акте Европског суда за људска права, руско право је густо „проткано“ Европском конвенцијом. Истовремено, Европски суд за људска права би без Русије много изгубио у погледу ауторитета, утицаја, могућности за развој и ширење сопствене праксе. Потребни смо једни другима.
Када је реч о политизацији, Европски суд за људска права је тешко признати судом у правом смислу те речи. Ипак се ради о међународном органу, који ради у форми суда. Стога, он у својој пракси покушава да одговори на одређене друштвено-политичке проблеме који се сматрају актуелним. Истовремено, не треба заборавити да су, за разлику од других међународних органа, Европски суд за људска права створиле државе управо у форми суда, дакле, мора строго да поштује процедуралне принципе једнакости страна, процене доказа, правне одређености и тако даље. То су стандарди, чије безусловно поштовање захтева сâм Европски суд за људска права од националних судова, укључујући и руске. Овде не може бити никакве политике, а када се појави, одмах упада у очи, па се због тога Европски суд оптужује за политизацију.
Колика је, према Вашем мишљењу, вероватноћа сценарија изласка Русије из Европског суда за људска права?
— Ако се питање односи на повлачење из надлежности Европског суда, онда је то могуће само уколико се прекине учешће Русије у Европској конвенцији за заштиту људских права и уколико се повуче из Савета Европе. Поступак престанка учешћа предвиђен је Конвенцијом за заштиту људских права. Притом, треба имати у виду да Европски суд за људска права наставља да разматра све жалбе које су већ узете у разматрање, као и све жалбе засноване на околностима које су се појавиле у периоду док је држава била уговорница Конвенције.
Шта мислите о међудржавним жалбама које пристижу у Европски суд за људска права?
— Механизам међудржавних жалби формално је предвиђен Конвенцијом о заштити људских права. Нећу открити велику тајну ако кажем да многи из Савета Европе кажу да је Европски суд за људска права предвиђен да разматра, пре свега, индивидуалне, а не међудржавне жалбе. У већини случајева приликом подношења тужбе против друге земље покушавају да се реше чисто политичка питања, која немају везе са правом и људским правима и требало би да се решавају дипломатским методама. Такође, Европски суд за људска права објективно нема могућности да оцени стотине и хиљаде докумената, сведочења, фотографије и видео-материјале који прате такве жалбе. То чини положај Суда прилично рањивим. И још једна ствар — ниједна одлука Суда на међудржавне жалбе није помогла да се у стварности реши било какво хуманистичко или политичко питање. По правилу, таква решења само смањују могућност за дијалог између земаља, одлажу решавање проблема обичних људи на одређеним територијама.
Колико је Европском суду за људска права поднето тужби из Украјине против Русије? Да ли су неке од њих узете у разматрање?
— Тренутно Европски суд за људска права разматра седам различитих међудржавних тужби у разним фазама, од којих су пет поднеле украјинске, а две грузијске власти. Када је реч о предстојећим догађајима, Европски суд за људска права ће 11. септембра одржати јавну расправу о прихватљивости међудржавних жалби Украјине у вези са догађајима на Криму.
