Проф. др Лазар Давидовић тек је шести Србин који је добио престижно звање иностраног члана Руске академије наука. Он наглашава да је тешко замислити већу част у животу.
„То је свакако најзначајнији догађај у мојој досадашњи професионалној каријери, али не само за мене — то је изузетан догађај за нашу целокупну медицинску и научну заједницу, посебно имајући у виду чињеницу какав значај Русија има у свету. То признање пред мене ставља и додатне обавезе. Тај избор је, по процени оних који су ме предложили, резултат моје вишедеценијске активности у медицинској струци“, рекао је др Давидовић.
Како је др Давидовић постао члан Руске академије наука
Предлог је потекао од академика Анатолија Покровског, председника Руског удружења васкуларних хирурга и ангиолога, који је својевремено био председник Европског удружења за васкуларну хирургију и један је од најпознатијих васкуларних хирурга у свету.
„Упознао сам га 1989, а од тада смо се виђали на значајним светским скуповима. У међувремену сам 2008. постао члан Извршног комитета Европског удружења за кардиоваскуларну хирургију, а од 2016. до 2018. био сам и председник тог тела. Сматрао сам да је то удружење које треба да окупља васкуларне хирурге из целог света, и васкуларни хирурзи из Русије били су укључени у све активности, што се показало као веома добро имајући у виду њихову стручност“, рекао је наш саговорник.
Давидовић додаје да је организовао више научних скупова у Русији и да је био председник научног комитета Европског конгреса за кардиоваскуларну хирургију 2011, а да је после позван на неколико предавања у Москви, Санкт Петербургу и Новосибирску.
„Веома значајну иницијативу око мог избора имали су академици Александар Разумов и Владимир Стародубов, и они ће ме обавестити када ћу одржати инагурационо предавање, а прелиминарно би то требало да буде у фебруару или у марту у Руској академији наука “, наводи директор Клинике за васкуларну и ендоваскуларну хирургију КЦС.
Да ли руска медицина данас заостаје за Западом
Наш саговорник се присећа да је први пут у Москви био 1980. и да је то уједно био и његов први одлазак у иностранство. Поносан је на то што је успео да буде један од 10 студената који су у руској престоници провели месец дана и 15 дана у тадашњем Лењинграду.
Професор др Давидовић каже да је заблуда да руска медицина данас заостаје за Западом. Као пример наводи да се у болници у Новосибирску налазе два робота „Да Винчи“, који се користе у роботској хирургији, које ми, нажалост, немамо.
„Користе их абдоминални хирурзи, гинеколози, уролози, чак и васкуларни хирурзи. Не желим да говорим о Санкт Петербургу и Москви, где је то на још вишем нивоу. Не знам зашто постоји предрасуда, јер је један од првих добитника Нобелове награде за медицину био чувени руски физиолог Иван Павлов за условне рефлексе, а први коронарни бајпас није направљен у Сједињеним Државама, већ га је направио чувени руски хирург Анатолиј Колесов, и то методом која је тек 10 година након тога постала стандард у свету“, рекао је наш саговорник.
Где је данас српска васкуларна хирургија
Клиника за васкуларну и ендоваскуларну хирургију КЦС, чији је др Давидовић директор, добила је признање професора др Роберта Кијезеа, једног од водећих стручњака када је реч о хирургији торокоабдоминалне аорте, најкомплексније васкуларне процедуре. Он је српску клинику уврстио на европску мапу центара који се рутински и компетентно баве овом врстом хирургије.
Доктор Давидовић истиче да им пуно значи то што су се нашли у друштву врхунских центара, заједно с онима у Лондону, Паризу, Милану, Мастрихту и Есену, што је један од доказа каква је кардиоваскуларна медицина код нас.
„Ми нисмо свесни шта значи бити једна од шест акредитованих установа, при чему у том сертификату недвосмислено стоји да је то доказ да смо компетентни да обављамо најсложеније васкуларне процедуре и да се истовремено бавимо едукацијом. Добрих болница има, али добрих школа нема много. Код нас се едуковало 30 младих васкуларних хирурга из Европе, и то махом из високо развијених западноевропских земаља“, каже наш саговорник.
Патриота у срцу
Иако многе статистике показују да се из Србије исељавају махом медицински радници, др Давидовић каже да је у протеклих 20 година само троје његових колега отишло у иностранство, и то на Малту, Нови Зенланд и у Аустралију, а да је за исто време из Србије отишло отприлике пет васкуларних хирурга, што није велики број.
Он каже да у Србији постоји „хроничан недостатак“ анестезиолога и средњег медицинског особља, али да држава већ предузима мере које дају резултате.
За себе каже да је свесно пропустио каријеру у иностранству, и то из неколико разлога.
„Волим своју земљу. Можда је то неуобичајено да се каже, али ја имам врло изражена патриотска осећања и уопште се не стидим тога. Напротив. Мислим да имам одређену обавезу према својој земљи. Друго, у струци сам успео да се афирмишем у мери у којој нисам ни сањао да је могуће и не верујем да бих такву афирмацију могао доживети негде у иностранству као странац досељеник прве генерације. Можда бих имао веће материјалне принадлежности, али мислим да суштина није само у томе. Треће, имам обавезу према онима који су имали обавезу према мени, а то су моји родитељи и, најзад, ја не бих имао око себе оне који су ми јако битни — моје пријатеље. Можда други то не гледају на такав начин, али мени то заиста много значи, и због свега тога нисам уопште пуно размишљао о понудама које сам добијао“, наводи др Давидовић.
