Како су се преко ноћи над односе власти и ове независне институције, односе релативно тихе и без трзавица, надвили мрачни облаци?
Како је све почело
Старт другог петогодишњег мандата Саше Јанковића 4. августа 2012. обећавао је да ће се бонаца наставити: изабран је уз подршку седам странака, укључујући СНС. А онда је дошла Парада поноса и инцидент у којем су пребијена браћа премијера Александра Вучића и градоначелника Синише Малог, Андреј Вучић и Предраг Мали.
И то је тренутак кад се намеће прво питање: зашто се омбудсман, који се дотле већином оглашавао о праву трудница, затвореника, пацијената, лошој управи (што су све, наравно, животно важна и легитимна питања), ипак најчешће избегавајући оштру реторику о кључним правцима политике власти, одједном заинтересовао за рад ВБА, за то да ли ова институција има или нема право да води истрагу, да ли је министар Братислав Гашић доставио релевантне документе и зашто је ВБА пратила митинг радикала.
Поједини медији су спекулисали да објашњење треба тражити у томе што је решио да се опроба у политичким водама јер су појединци из опозиције у њему препознали потенцијал за будуће председничке изборе.
Нова прилика да власти стане на жуљ омбудсману се указала након трагедије војног хеликоптера када је страдало седам особа, а он тим поводом затражио независну истрагу. Није пропустио ни да се огласи поводом покушаја да лекс специјалис о Београду на води уђе у скупштинску процедуру по хитном поступку (власт је ову примедбу уважила и закон је прошао по редовној процедури).
Чему враћање у прошлост
И то је тренутак кад у јавност испливава случај самоубиства пријатеља Саше Јанковића од пре 22 године, случај мучан и болан, каква су обично сва самоубиства.
У истом дану министар унутрашњих послова објављује непотпуне полицијске информације да је самоубиство извршено у стану Јанковићевог оца пиштољем за који Јанковић није имао дозволу „у поседу“, а премијер узима у заштиту омбудсмана и каже да га нико неће смењивати.
Уследило је појашењење да Јанковић није имао дозволу за пиштољ при себи, али и нови податак да је десетак дана пред трагедију са својим оцем заменио пиштоље и дозволе за њих. Ситуацију додатно усијава обелодањивање резултата парафинске рукавице која је показала трагове нитрата на руци Јанковића. Он одговара да је то било зато што је пријатеља помазио по коси кад га је затекао мртвог.
На све то, породица трагично преминулог пријатеља омбудсмана у отвореном писму јавности износи тврдњу да на читав случај није стављена тачка и да никада није недвосмислено утврђено да је реч о самоубиству. Нема шта, сви ти мучни подаци остављају горак укус у устима, али и покрећу читаву лавину питања.
Да ли породица има право да зна праву истину о свим околностима трагедије? Једино на ово питање одговор је јасан и недвосмислен — свакако да има и свакако да је дужност полиције и тужилаштва да јој дају исцрпне одговоре. Али одмах се надовезују и питања без одговора:
Зашто породица настрадалог тек после 22 године одлучује да са својом муком изађе у јавност? С друге стране, нека је Јанковић у овом случају чист као суза, нема спора да је та трагедија, хтео — не хтео, „непријатан детаљ“ у његовој биографији. Уколико је то од почетка била спорна чињеница, како је онда прошао безбедносну проверу — и то двапут, за два мандата? Ако је у првој та страница у његовом досијеу и промакла надлежним институцијама, из другог покушаја се то није смело десити.
Која је порука Јанковићу
А кад премијер каже да треба правити разлику између институције заштитника грађана коју треба сачувати, и оног ко је врши, да ли је то порука да Сашу Јанковића треба сменити?
Па још слично изјави америчког амбасадора Мајкла Кирбија.
Могло би се помислити да Вашингтон дели став премијера Вучића да није било дисонантног „солирања“ другог човека мисије ОЕБС-а Американца Мајкла Ујехаре, који је — мимо председавајућег те организације Ивице Дачића — издао саопштење у којем критикује српске власти због односа према омбудсману.
Али оставимо по страни какофоничне изјаве званичника. Ако је циљ читаве афере „омбудсман“ смена Саше Јанковића с те дужности, како ће то бити спроведено кад и сами посланици напредњака признају да је, према закону, то готово немогуће? Једино да заштитник грађана сам поднесе оставку.
Он засад каже да то неће учинити. Хоће ли омбудсман истрајати у тој одлуци, зависи од тога колико блата на својој глави може да поднесе грађанин Саша Јанковић. Или — након што је одбио понуђено обезбеђење — од тога ко су и колико „убедљиво“ делују анонимни „пратиоци“ омбудсмана о којима спекулишу поједини медији.
