Избор који направимо неповратно ће одредити пут Србије и српског народа. Тога су свесни и наши политичари, али засад се не може наслутити који пут ће изабрати, а поруке које шаљу су двосмислене, па и дијаметрално супротне.
Које су опције пред Србијом након нових условљавања из Брисела која су у вези са поглављем 35 и Косовом и Метохијом? Које су предности и мане сваке од тих опција и колика је вероватноћа да се Србија одлучи баш за неку од њих?
Три путића (плус један нереалан)
Аналитичар Дејан Вук Станковић каже за Спутњик да су пред Србијом три опције: признавање Косова као услов за чланство у ЕУ, наставак пута ка ЕУ без формалног признавања Косова, али уз оно што је започето Бриселским споразумом, и, најзад, одлука да се напусте европске интеграције и да се евентуално окрене неким другим савезништвима.
Прва опција, каже Станковић, најделикатнија и најтежа је за Србију, док је друга најприхватљивија за српско руководство, јер је Србија већ ушла у бриселски процес и имплементирала значајан део онога што је тамо договорено.
„Трећа опција је та историјска прекретница, а то је дефинитивна одлука да Србија напушта европске интеграције и да се окреће себи и евентуално неким другим политичким савезништвима. За сада не постоји моћна политичка партија која би земљу водила у том правцу, али расположење у Србији није више онако проевропско као што је било пре 10 година, а расположење по питању Косова сигурно није у правцу прихватања независности албанске државе. То је опција без политичке артикулације, али са одређеним значајним потенцијалом у јавном мњењу“, објашњава Станковић.
Он признаје да је могућа и четврта опција, а то је да признамо Косово, а да у перспективи ипак не постанемо чланица ЕУ, али напомиње да таква варијанта није релана, јер у Србији не постоји политичар који би прешао ту границу без чврстог уверавања да ће било шта добити, премда има странака које би безусловно признале Косово, али оне немају реални политички капитал.
На питање да ли би одрицање од европских интеграција значило приближавање Русији, Станковић каже да би повезивање са Русијом у ближој перспективи било вероватно, али питање је каква би форма тог повезивања била, јер то није само ствар одлуке Србије већ и ствар руског става.
„Нисам видео да постоји могућност да уђете у такве реципрочне партнерске односе са Русијом, као што постоји пројекат који се зове европске интеграције. Не бих искључио окретање ка Русији, напротив, чини ми се да је то реална опција, али је велико питање како то окретање ка Русији може да буде разрађено, имајући у виду чињеницу да Русија нема ту амбицију да успоставља интеграцијске односе са земљама ван постсовјетског подручја“, наводи Станковић.
Само једна опција — без ЕУ
Аналитичар Душан Пророковић нема дилему: Србија има само једну изгледну опцију — крај европских интеграција, уз тражење нових партнера.
„Мислим да имамо само једну варијанту, а та варијанта је да нема евроинтеграције. То је једино што је извесно у овом тренутку. То се мало тиче Србије, а много више процеса у самој Европској унији“, каже он.
Пророковић додаје да у ЕУ не постоји жеља да се шири, али и да се унутар ЕУ дешавају историјски процеси због којих не знамо шта ће се дешавати у наредних годину дана, а камоли како ће та заједница изгледати за 10 година.
„Све ово што се нама продаје као евроинтеграцијска прича је чиста пропаганда, тако да ће Србија просто бити принуђена да тражи партнере на неким другим странама. Да ли ће то радити ова или нека друга влада остаје да се види, али нас ће живот терати на то. Ми нећемо добити никакве нове инвестиције из ЕУ, никакву нову политичку подршку да јачамо сопствену позицију, нећемо добити решења за мигрантску кризу, тако да ће наша власт бити натерана да тражи решења на другој страни, без обзира на узак маневарски простор који има за своје деловање“, сматра он.
На питање да ли то „решење на другој страни“ подразумева окретање Русији, Пророковић каже да продубљивање сарадње са Русијом сигурно може да реши део проблема.
„Ту пре свега мислим на активније учешће Русије у безбедносном смислу у нашем делу Европе који је део великог Блиског истока. Само то може решити мигрантску кризу која полако постаје горуће питање за нас. Друго, у вези са обновом наше инфраструктуре, мислим на Кину која показује огромну заинтересованост да овде дође са новим инвестицијама“, каже Пророковић и додаје да постоје шансе да се успостави сарадња и са другим државама, попут Ирана, који има велике извозне капацитете, а своју робу може да извози копненим путем само преко Балкана и Србије.
Србија као Турска
Једина реална опција, за аналитичара Бранка Радуна, јесте да се балансира између великих сила. Он сматра да је за Србију најбоља политика коју води Турска.
„Нити се везала за брод ЕУ, нити је званично одустала, јер би ипак морала да претрпи штету. Турска наставља своју причу свесна да неће брзо или да никада неће ући у ЕУ, али покушава то да искористи тражећи од ЕУ трговинске, пословне и друге уступке. Истовремено, покушава да послује и прави стратешке договоре са Русијом“, каже Радун.
Он сматра да је „пливање“ међу великим рибама једина реална опција и истиче да није решење одустати од евроинтеграција, јер уколико би се сада „дигле руке“ Србија би доживела катастрофу.
„Као дужници ЕУ доживели бисмо банкрот и имали бисмо озбиљне санкције. То је прилично ризично“, каже Радун, додајући да Србија никако не би смела да посустане пред уценама које јој Брисел намеће.
„Улазак у Европску унију је на дугом штапу или се никада неће десити. Ако окренете леђа ЕУ, онда ће вас она сломити. Није то чак ни ствар слободног избора, него присиле и уцене. Процес евроинтеграција није слободан процес. Нико не пита мале државе хоће ли у ЕУ, то је само формално да се каже да су мали одлучили да уђу у ЕУ. То је пре свега ширење моћи, утицаја пре свега Немачке и Брисела. Није то питање хоћете или нећете. Ко је икад питао мале државе да ли ће у ЕУ или неће“, истиче Радун.
