Истина је, има то везе и са емоцијама, као и што све остало у животу има емотивни карактер, али пре свега са рационалним приступом. Сада коначно могу да се увере. На најбољи могући начин последње одлуке албанских власти у Приштини показују зашто Србија ни у једној варијанти не сме признавати њихову једнострано проглашену сецесију.
Замислимо да у некој варијанти косовскометохијски Албанци са својом државоликом творевином постану пуноправна чланица УН! Када нам данас, а због једног гласања око чланства у Интерполу, праве толико јада, шта би тек чинили кад би се тог истог чланства дочепали, или тек када би се њихова застава завијорила испред здања на Ист риверу!?
Посматрано из данашње перспективе, прилично је јасан одговор. Чак се то може назрети и паушалном анализом изјава и саопштења водећих албанских политичара.
Прво, имали би приступ свим међународним организацијама, а такође и низу међународних судова. Уследиле би тужбе, како за „геноцид“, тако и за „ратну одштету“. Затим и захтеви за арбитражом поводом „утврђивања демаркације границе“ и (не)поштовања низа међународних конвенција.
Друго, аутоматски би дошло до важне проблематизације питања статуса албанске националне мањине у Прешеву и Бујановцу. Ту бисмо још свашта доживели. Јер, тада би „бригу о њиховом статусу“ уместо Албаније, преузела такозвана „република Косово“.
Треће, отворила би се тема „имовине Косова“, они би полагали право на део који им припада после „сукцесије бивших југословенских република“, као и на део који је припадао „косовским привредним субјектима“ на територији централне Србије. На крају би Београд морао да плаћа Приштини зато што је признао сецесију.
Четврто, званични Београд би изгубио сваку могућност да макар и декларативно утиче на статус неалбанског становништва на Косову и Метохији, а не треба гајити илузије да би се на било који начин могла штити културна баштина и споменици културе. Становништво би било изложено убрзаној арнаутизацији, по принципу „узмите или оставите“, а манастири моментално проглашени „косоварским историјским наслеђем“. О томе ионако низ албанских „историчара“ пише већ неколико година. Заблуда је да би се ти нови проблеми могли решити неким прецизним билатералним споразумом. Па они не поштују ни за њих далеко бенигније ствари, дефинисане Бриселским споразумом.
Такође, заблуда је да би их на другачији приступ натерала „међународна заједница“. „Република Косово“ је амерички пројекат, они ће их подржавати до краја, док не ударе у зид и буду принуђени да мењају стратегију. Они их и наговарају на све што данас чине. Паралеле које појединци покушавају да повуку са америчким односом према СР Немачкој и Јапану после Другог светског рата нису на месту. Нити се наш пример са тим може поредити, нити су геополитичке околности сличне. Због совјетске претње, САД су подржале територијални интегритет СР Немачке, „терајући воду на немачку воденицу“ приликом решавања питања Сарске области и жестоко подржавале Јапан око разграничења у Курилском архипелагу. Наш територијални интегритет не да не подржавају, већ га директно нарушавају!
Ово је и први разлог због којег су Албанци тако „полетели“. Подршка Запада остала је до данас неупитна и свеобухватна. Њима се толерише све, па и највеће глупости. Западне земље желе да до краја легитимизују и легализују статус „републике Косово“ у међународним односима и у том погледу им често албанске провокације само користе. Албанци осећају да им је све дозвољено.
Други разлог је невероватан раст самопоуздања, тако очигледан међу Албанцима. У овој фази свог народотворног и државотворног процеса, Албанци су остварили успехе као никада у историји. Они се осећају као победници, Србе посматрају као поражену страну, и из њиховог угла посматрано, дошло је време за наплату неких „историјских дугова“. Чак и када немају директну подршку Запада за поједине потезе они крећу напред, водећи се управо тим претераним самопоуздањем и рачунајући да поражени или нема право или нема снаге да се брани.
Писмо Рамуша Харадинаја званичницима ЕУ најбоље одсликава ово стање, са поруком: ми више не можемо да чекамо! Они су убеђени да им „независност“ припада и да ће то Запад, предвођен САД, завршити додатним притисцима на Београд.
А када им то „припадне“, онда ће се ово мучење наставити даље, како је већ описано. Они ће бити додатно осокољени, ми додатно поражени. Тај филм смо у историји гледали већ много пута, од античких времена до данас. До примера Хрватске, БиХ и напослетку — Црне Горе.
Јер, и у тим приликама нас је београдска другосрбијанска чаршија убеђивала како се ради о решењу. Испризнаваћемо се, успоставити билатералне односе, „нормализовати сарадњу“, отворити „европску перспективу“ и хитрим кораком кренути у будућност. Треба ли, после свега, икако коментарисати овакве пројекције!? У Црној Гори су отишли далеко колико ни совјетски силовики нису залазили: почели су забрањивати улазак историчарима и песницима из Србије.
Рационалан приступ у овим околностима јесте да се више никакви уступци не смеју чинити. Сваки уступак данас прави нове проблеме сутра. Албанци неће променити свој приступ док не доживе неки крупан политички или војни пораз, или док их на то не натерају њихови западни савезници.
За западне савезнике би било боље да их натерају на неко ново, оригинално и компромисно решење и договор са Србијом. А то решење сасвим сигурно није „разграничење“. За решење је неопходно имати сагласност целокупне међународне заједнице, не само њеног западног дела. Албанцима ће то тешко пасти, али је то мања цена него да се дозволи њихово „политичко дивљање“.
Јер „политичко дивљање“ увек доводи до оружаног сукоба. Пре или касније. А онда, можда изгубе и све.
Њихове процене су, наравно, другачије, зато што Србе потцењују преко сваке мере. Није први пут, потцењивали су нас и у Бечу и у Берлину, двапут у 20. веку. Лоше су нас проценили и 1999. године, рачунајући да ће агресију окончати кроз три недеље, а „независност Косова“ опослити за три године.
Међутим, што је за Запад још важније, последице након војног сукоба остају веће и дугорочне. И по међународну заједницу и по регионалне односе. Отуда и наш стратешки циљ треба дефинисати као противљење даљим уступцима на Косову док се не отворе преговори у неком новом формату, а зарад дефинисања будућег оригиналног политичког решења са којим ћемо моћи да живимо.
