Гошћа недавно завршеног Сајма књига у Београду представила је роман „Упитник је пола срца“, који је објавила београдска „Лагуна“, а домаћи читаоци знају је и по претходној књизи „Црвени адресар“. Софију Лундберј многи упоређују с њеним земљаком Фредриком Бекманом, аутором романа „Човек по имену Уве“ и других књига које су стекле бројне поклонике широм света.
„Ја сам пре свега читач, волим књиге. Прочитала сам их веома много. Оно што највише волим јесте причање прича, а веома ме занима и психологија, бавим се њоме. Интересују ме људи и њихова свакодневица, интересује ме како њихова прошлост утиче на њихов живот. У својим књигама ја, заправо, истражујем животе својих јунака“, каже Софија Лундберј у разговору за Спутњик.
То видимо и у роману „Упитник је пола срца“. Ваша јунакиња Елин је имала веома тешко детињство, сада је жена која има успешну каријеру, породицу, али има и бројне проблеме који проистичу из њене прошлости.
— Да, многи се као деца суоче с очекивањима одраслих из свог окружења, трудећи се да на најбољи могући начин одговоре на њих. Многа деца се због тога осећају као да нису довољно добра, да су гора од осталих. И то их прати кроз живот. То се догодило мојој јунакињи Елин. Као дете је преузела на себе превелику одговорност. Ми у Шведској то зовемо „добра девојка“. Све време се труди да да све од себе, да успе. Она и јесте успешна, али има и један велики стид из своје прошлости, о којем није говорила ни свом мужу, ни својој кћерки.
Ово је прича и о томе шта је, заправо, истински успех.
— Да, управо то питање постављам у овој књизи. Ако неко чува тајне од људи који су му блиски, зато што их се стиди, онда му је веома тешко да воли, није способан за то. Елин је средовечна жена, која једног дана добија писмо од пријатеља из детињства. То је тренутак у којем прошлост почиње да је сустиже и она више не може да је избегне.
Ваша јунакиња нема довољно времена за своју породицу, стално гледа у мобилни телефон, не стиже да разговара с мужем и кћерком, мимоилазе се. Њена мајка, такође, није имала времена за своју породицу, али на другачији начин. То је проблем нашег друштва, сви ти геџети, мобилни телефони, таблети, јурњава. Шта човек може да учини у вези с тим?
— Елин и њена мајка имају сличне проблеме. Када се нечега стидите, када нешто кријете, најлакше вам је да од тога побегнете у неку врсту зависности. Живети у садашњем тренутку у великој мери значи прихватити самог себе и своју ситуацију, а то је немогуће ако стално прижељкујете нешто друго, нешто више. Лако је сакрити се иза друштвених мрежа или нечег другог што вам омогућава да се не суочавате са стварношћу. То је зависност. Можете бити зависни од свог мобилног телефона, од алкохола, од посла. Заједничка ствар свим тим зависностима јесте то што држе човека подаље од стварности, али и од људи.
Када пишете књигу, шта је оно што, према Вашем мишљењу, сваки читалац може да разуме, без обзира на то одакле је?
— Моје књиге су преведене на прилично много језика и реакције су углавном свуда сличне, у Јужној Кореји, Сједињеним Америчким Државама, Србији, Шведској. Оно што је свим људима заједничко јесу љубав, саосећање и жеља за срећним животом. То је оно што нас држи заједно, а те теме су мени веома важне. Пишем о стварима које мене занимају и веома ме радује што то занима и многе друге људе широм света.
А која су то питања и проблеми важни Вашем друштву и култури, у земљи у којој нема ратова, нема много сиромаштва?
— Сви ми желимо да будемо вољени. Наравно, то није важно само Швеђанима, него свим људима. Желимо да се осећамо као да припадамо — групи, породици, да нас воле као личности такве какви смо. То је важно мени, али чини ми се да је важно свима.
Шта је с европским друштвом у целини, шта је оно што данас највише мучи Европљане?
— То је велико и тешко питање. Мислим да су времена застрашујућа. Људи су преплашени, пре свега због климе и животне средине, као и због затварања граница. Људи се плаше и имају потребу да штите оно што имају. Ја сам прилично забринута због садашње ситуације и верујем да нам је потребно много љубави и саосећајности да бисмо имали добру будућност.
Радња ове књиге одвија се у малом месту у Шведској и Њујорку. Да ли сте случајно одабрали баш тај град?
— Слично сам урадила и у првој књизи, „Црвеном адресару“. Његова јунакиња Дорис долази у Париз и Њујорк. Путовања су део мог живота од 14. године, када сам почела да радим као модел. Била сам веома млада и требало је сама да отпутујем у Париз и да се суочим с модном индустријом која је веома сурова. То ми није одговарало, јер је модна индустрија усредсређена на изглед, на појаву. Остала сам у школи, студирала сам, али сам наставила да радим током сваког летњег распуста. Тако сам наставила да путујем и заразила се путовањима, тако да не могу да издржим на једном месту. То је једноставан одговор. Моја трећа књига, која је објављена за сада само у Шведској, догађа се у Шведској и Италији. Свет није само једно место.
Поједини критичари Ваш први роман пореде с књигама Фредрика Бекмана, „Човек по имену Уве“ и другима. Шта мислите о томе?
— Фредрик је особа коју веома волим и поштујем. Он је одличан писац и дивна особа. Велика ми је част што ме пореде с њим, а заједничко нам може бити то што нам је обома интересантно људско понашање.
