Аутор овом поставком затвара више него плодну излагачку сезону на територији Србије, а изложба која ће бити отворена до 15. децембра део је заједничког прикупљања радова из београдске и париске фазе рада аутора. Гостујући у емисији „Орбита културе“, Ђорђевић је открио шта је то „симптоматично“ када је изложба „СИМПТОМ“ у питању.
„То је скоро па највећи материјал који је скупљен на једном месту — што из приватне архиве, што из приватних колекција, што са места по којима су се вукле те слике, цртежи, колажи. Захваљујући овој поставки можемо да видимо једну генезу рада — како се тај рад развијао и стасавао као неки организам. Изузетно ми је драго што је дошло до реализације те изложбе. Треба освежити памћење на чињеницу да смо имали једног великог сликара“, објашњава уметник за Спутњик.
Цртеж као лични облик дисања
Изложени радови обухватају период 2015—19. године, са малим излетима у дубљу прошлост као референтну тачку поетике аутора. С обзиром на то да је у питању врло обимна поставка, материјал је подељен у пет просторија.
„Радови у једној одређеној скупини добијају живот за себе. Ту се дешавају разна изненађења. Дела ће бити подељена по собама, те собе ће имати називе последњих изложби које су се дешавале по одређеним циклусима. Чини ми се да ће то да буде један леп испит, који се надам да ћу да положим“.
Према речима нашег саговорника, у питању су различите технике, али доминирају радови на папиру — од класичног цртежа до колажа.
„Покушаћу да представим све оно што папир подноси и како папир може да се изрази кроз неки свој језик. Цртеж је за мене условно речено лични облик дисања, а ту ће бити и слика — уље на платну. Било је ту неких назнака да би можда могла да се појави и нека скулптура, али се испоставило да је превише компликовано овог пута“, истиче Ђорђевић у разговору за Спутњик.
Милорада Бату Михаиловића наш саговорник доживљава као уметника који ће остати упамћен по расном, здравом сликарству између шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Ипак, Ђорђевић признајте да су њих двојица на плану тематике која преовладава на њиховим платнима дијаметрално супротни уметници.
„Бата је био човек који је заслужан за продор једне миграције уметника. Оно што се мало зна јесте да је он пружао озбиљну логистику многим уметницима који су касније постали јака имена када је у питању пре свега територија Париза. Наша потенцијална тачка спајања је један жар према послу, један град који је на неки начин обележио развој наше унутрашње и спољне конструкције (Париз) и уље на платну — слика“.
Надреално сликарство реалније од стварности
Своје уметничко деловање Мате Ђорђевић карактеришете као трагедију која прождире реалност. Аутор у најавном тексту изложбе истиче да има утисак да се о њему и његовом раду говори са неким вишим обликом презира, као да је некога ударио или прегазио аутомобилом.
„Живот је једна врло компликовано досадна ствар. Живот може чак да буде одвратно досадан. Стварање је опет нека врста игнорисања реалности — како каже Ниче. Мене је увек чудило како људи условно прихватају неке облике сликарства као неку надреалност, а реалност те слике је врло чудна јер је реалнија од самог живота тог који је тако баналан, једноставан. Начин на који човек живи је једна врло сумњива авантура. Живот животиње или живот деце има неки узвишени моменат. А људи како одрастају и сазревају, они постају као неки манекени несреће. Моје сликарство се везује за неке опскурније ствари, али можда је то баш неко изгнанство. Можда је живот сам по себи пакао, а нешто изван живота може да буде нека метафизичка територија у коју може да се усели сликарство“, наглашава ликовни уметник.
На питање како се осећа пред отварање изложбе и коју емоцију прижељкује да изазове код посматрача, Ђорђевић је недвосмислен:
„Надам се само да ће на ту изложбу да дође неко просто и добро чељаде и да ће ти радови да га усреће. Ако се то деси — та изложба је успела. Неки умни човек, који је паметнији од мене. То ми је значајније него да продам целу изложбу. То стварно мислим“, закључује сликар за Спутњик.
