Приче долазе саме
„Ја не тражим причу, оне ми долазе саме, у таласима. Када осетим да се у мени отварају неке чакре, седнем и напишем седам, осам прича за кратко време, од којих три, четири буду добре, пристојне. Прву реченицу обично напишем полусвесно, дође однекуд, ја је забележим и она добро звучи. И никад не знам шта ће после ње доћи. Зато чекам да се прича сама отвори“, каже Љубичић.
Србин са дугогодишњим боравком на амстердамској адреси, стручњак за компјутере, Љубичић деценијама гради и свој књижевни свет за који каже да долази из дубине, из ирационалног и да је више питање ритма и осећаја него промишљености. За кратке приче као и за књигу „Читање са усана“ добио је неколико значајних награда.
Да ли је нова књига „Откопчавање“ једна од оних које се пишу целог живота, јер непрестано бележе оно што се у њему види, доживи и осети?
-Тачно је, то одсликава мој начин писања и начин настајања ове књиге. То су неке кратице из живота, неки замрзнути тренуци које сам забележио, моји знакови поред пута који настају у тренуцима опуштања, кад ствари сазру у мојој глави.
Врста фотографисања живота
Са каквим сте концептом правили избор прича за „Откопчавање“, шта сте њиме хтели да нам поручите?
-Да је живот скуп најразличитијих тренутака, осећања радости и туге, романтике и апсурда... Нисам имао специјални концепт, нити потребу да кажем нешто високоумно. Ово је једна врста фотографисања живота које се врши – речима.
Из какве потребе настају приче о сопственом животу, да ли га је тако лакше пратити, разумети неке појаве у њему?
-Не знам одакле долази та потреба, али је дубока и кад се појави – појави се врло јако. Од школских дана имао сам потребу да пишем, почео сам са афоризмима, радио у Индексовом радио позоришту, стално сам нешто пискарао. Тако је кренуло. Једноставно, потреба је унутрашња, не умем то да објасним. Појаве се тренуци кад морам нешто да напишем, кад осећам да имам нешто себи да кажем.
Књига писана СМС језиком
У поговору вашој књизи Љубивоје Ршумовић истиче „смс језик књиге“. Да ли је такав језик ваш избор или је само задатост кратке приче?
- Комплименти за то у великој мери иду онима који су од 80-их година организовали конкурс за кратку причу, прилично реномиран и популаран, јер су у жирију били Давид Албахари, Михајло Пантић, Васа Павковић... И учесвовало је много људи, из целе бивше Југославије. У неком тренутку са се јавио на тај конкурс, покушавајући да искомбинујем своју потребу за писањем са правилима конкурса. А онда се то природно наметнуло, све се полако уобиличило, тако да нас имам и много краће приче од тих 26 дозвољених редова.
Као у тароту, све зависи од тумача
Ваше приче су отвореног краја, остављају простор читаоцу да их допише. Тражите да читалац сам обави део посла?
-Трудим се да не завршим причу, да ухватим атмосферу, неки осећај који је и мени самом нејасан... Нешто слично као у поезији. Трудим се да ухватим осећај који је делимично изражен сликом, али и нечим неухватљивим. Због тога приче понекад мало подсећају на тарот: карте су исте, али све зависи од тумача. Као аутор, трудим се да ухватити атмосферу, осећање и ритам. А речи се некако уклопе саме.
Шта вам је у књижевном смислу донела Холандија?
-Има у „Откопчавању“ прича насталих у Холандији у којима се осећа баланс између рационализације и осећања. Те приче су нешто дуже, апсурдније и мање емотивне.
У „Белешци писца“ читамо: „И учини му се као да не живи први пут...“ Да ли писци верују да, у односу на друге, имају више живота?
-Писање је начин да се преобликује сопствени живот, а понекад то утиче и на друге људе. Да ли је то бег из свакодневице или њено боље разумевање и другачије тумачење – тешко је рећи. Свакако нуди боље разумевање онога што нам се дешава, после отварања онога што је у нама остало затворено. У тренуцима када сам свакодневно обузет својим основним послом то је једно, писање је нешто друго, а све то потврђује да постоји неколико различитих нивоа контакта са стварношћу. И са самим собом.
