Духовна димензија живота често је потцењивана, чак и од оних који верују у Бога, каже Бокан. Атеисти су духовност потцењивали говорећи да се ради о „причама за малу децу“, да су заблуде, али и верници су потцењивали духовну димензију живота зато што су, искушавани свакодневним животом, духовност схватали као поезију, „као нешто лепо за недељу пре подне“, као да реални живот захтева другачија решења – политичка, финансијска, психолошка, стратешка…
„Тако да је то потцењивање узајамно, и атеистичко и верничко. Оно се одједном разбило као кула од карата за Божић ове 2020, када је, одједном, потекла река људи који су кретали ка црквама, манастирима, храмовима, крстионицама, олтарима, али на начин на који ми замишљамо живот после смрти. Ми после смрти и замишљамо те бескрајне реке људи које се прелићу и чине тканицу вере оних бесмртних душа које су кренуле ка Спасењу након смрти“, каже Бокан.
У Црној Гори - реално чудо
То се догађа у реалном животу, у Црној Гори, где су људи подвргнути свакој врсти притисака и уценама, где се таква врста вере плаћа реалном ценом, као што је губитак посла, додаје он.
„Данашња Црна Гора представља један надвремени, метаисторијски, чудесни пример победе духовности над материјалним. Победе нечег што ни сами ти људи, који су у литијама, нису могли да претпоставе, а камоли да помисле да ће учествовати у томе“, објашњава Бокан.
Људи који учествују на литијама и тиме пркосе страху, уценама и злу су чудо 21. века које говори о томе да и данас може да се догађа оно за шта су многи мислили да може да се догоди у Косовској бици или у првим вековима цркве.
„Ми данас можемо да гледамо чудо, да видимо живог Бога, да тај распети Христос, са кога капље крв мучеништва нашег народа, лебди негде изнад тих људи као што су у I светском рату и у Балканским ратовима, приликом ослобођења Косова, многи сведоци видели Христа и Богородицу изнад војника који су ослобађали светиње. Када браните или ослобађате светиње и када постанете део светиња као чувар, тада се пројављују, а не само присуствују припадници Високе Србије, те којој припадају и наши светитељи из прошлости“, наводи Бокан.
Истина до које не досеже политика
Напомињући да је однос цркве и државе доста тешка тема, Бокан политику дефинише као „управљање могућим“ и она се искључиво може гледати из перспективе стратегије и тактике. Суштина, пак, према Бокановим речима, нешто је сасвим друго.
„Тиме се бави црква и од тога зависи судбина народа, па посредно и државе. Политика не досеже дотле, али може да буде у служби те високе истине која је изнад тактике и стратегије. Свети Сава је својевремено уредио, и то је суштина светосавске мисли, да јака, оптимална веза између цркве, државе и народа представља идеал ка коме тежимо“, каже Бокан.
Тамо где је држава заиста држава, где говори о бољитку, али и о спасењу народа, чини сплет који може да очува српску отаџбину и читав српски народ. То је идеал коме би, према Бокановим речима, требало да тежимо.
„Докле год схватамо да постоји српска држава, у потенцијалу, макар у одбљесцима, не само режим, не само политика, народ може да се претвори, од оних који нису протестовали против признања независности Косова и због уласка у НАТО, у магновењу окрене и постане народ који иде у литијама под крстом и Крсташ барјаком, а да црква која људима понекад делује незаинтересовано, може да постане реалан део њихових живота предводећи их“, каже Бокан.
