Док анђели спавају: Душица Филиповић - даривана да се други пут роди на Космету /видео/

© Sputnik / СпутњикМарина Рајевић Савић и Душица Филиповић
Марина Рајевић Савић и Душица Филиповић - Sputnik Србија, 1920, 14.03.2021
Пратите нас
Ретко коме тако савршено пристаје назив емисије „Док анђели спавају“ као Душици Филиповић. Докторирала на Филолошком факултету у Београду,  време за усавршавање и писање је крала ноћу од породице, њених анђела, а родила их је петоро. Рођена Чачанка је, како каже, даривана да се други пут роди на Косову и Метохији.

Управо Косово и Метохија су били надахнуће за њене текстове и приче који ће бити ускоро објављене у књизи „Метохијски сфумато“. Иако са породицом живи у Београду где на Факултету савремених уметности предаје културу говора и основе академског писања, могло би се рећи да је судбински везана пре свега за Косовско Поморавље и Велико Ропотово одакле је њен супруг. Упознали су се на Филолошком факултету у Приштини где су студирали српски језик и књижевност.

Други пут се „родила“ на Косову и Метохији

Са њим је изродила петоро деце и због таквог подвига који је данас изузетна реткост, Епархија рашко-призренска јој је доделила златни орден „Мајке девет Југовића.“ 

Призвати у сећање тај дан када јој је уручиван орден у пуној Грачаници за њу је, каже, посебна емоција, величанствен празник. А имала је, подсећа, благодат да добије оба ордена, сребрни када је имала четворо деце и потом златни када је родила и Анђелију. Осећала се, присећа се, свечано, али и невероватно повлашћено, јер је то доживела као велике дарове које јој је Господ послао.

Родити пето дете било је одважан корак, преседан, не само због старије деце, а најстарија ћерка је већ била пунолетна, него и у односу на време и животне околности, сталну егзистенцијалну борбу. Када је стигла Анђелија све је то лепо дошло на своје место и знала сам да ће она бити анђео наше породице што она потврђује сваким даном, каже она.

Додаје, међутим, да су сво петоро даровити за различите ствари.

Деца су наше огледало

„Све што радимо огледа се у нашј деци. Деца не уче тако што их ставимо за сто и кажемо како да се понашају, она уче из наших поступака, из наших опредељења, ставова. Упијају“, истиче Филиповићева.

Напомиње да се ништа много није променило у борби за егзистенцију, да је и када је она одрастала било мало врмена које су родитељи могли да се посвете својој деци. Али гестови које родитељ чини када препозна то нешто у детету, то је најдрагоценије што може да се деси. Као што је, каже, њена мајка иако сама није била учена и начитана, препознала њену љубав за књигу и читање и упркос скромним примањима у кућу доносила целе комплете наших класика.

После удаје више од четири године је провела у Великом Ропотову где је и крштено њено двоје најстарије деце, Христина и Огњен.

Дато ми је да спознам Косово и Метохију

Тада сам заправо спознала Косово и Метохију, то време ми је дато да нешто научим. Косово ме је изменило, заоблило мој карактер који је био попут врлети око Драгачева из кога сам дошла, каже она истичући да се и сада стално враћа Ропотову.

Научили су је, додаје, да јој тамо дипломе не помажу, да мораш бити спреман за све, али и то да ништа није немогуће, док си жив све можеш да поправиш.

„Метохијски сфумато“ је напипавање тих обриса које смо заједно гледали, као и тих карактера које је она успела да извуче из те измаглице и да их осветли. То је и један метафизички простор кроз који заједно идемо где се на невероватан начин преклапају њен језик са мојим сликама и тај њен језик уобличава моје слике, каже њен супруг, академски сликар Саша Филиповић.

Она, међутим, каже да себе не сматра писцем.

Дедовина се не продаје

„Жена која има петоро деце не може да буде писац. За то је потребна много већа посвећеност. То ће бити допринос мом доживљају Косова, некога ко није одатле. Ја сам скупљајући утиске, ослушкујући људе, њихове судбине покушала да ухватим ту специфичну нит која ме је увек интересовала, јер сам знала да нисам кадра да ухватим целину“, самокритична је Филиповићева.

Додаје, међутим, да нама и у животу целина измиче, али да радост живота и добијамо из тих ситница. Ако ту радост не пронађемо у малим стварима нећемо бити задовољни ни великим, поручује она.

„Сви људи којима сам била окружена, па и данас, део су моје личности. Ми не можемо да говоримо из позиције да смо то данас зато што смо се школовали, били вредни. Да, све смо то, али иза нас је армија наших предака са својим заслугама - и гресима, и добрим делима. Они се заправо уграђују у нас“, истиче Филиповићева и закључује - дедовина се нити купује, нити  продаје, то је оно што остаје. 

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала