Да ли су глумци и публика потребни театру у 21. веку?

Пратите нас
Под слоганом „Свет без људи“ у Београду је крајем протекле седмице отворен 52 Битеф.
Да ли су глумци и публика потребни театру у 21. веку?

У току трајања 52. Битефа природно је било запитати се шта је позориште у 21. веку, чему тежи, какве су његове улога и мисија. Да ли је, услед недостатака у раду друштвених институција, услед немања одговора које би требало да понуди политичка, научна, односно интелектуална елит, позориште преузело не само улогу аналитичара, већ често и борца за хуманије предуслове живота? Да ли је оно данас одлучније у намери да опомене, мотивише на промене, што би се дало закључити на основу све снажнијег друштвеног активизма у театру, само су нека од питања на која смо у емисији „Орбита културе“, специјално посвећеној 52. Битефу, одговоре потражили од учесника фестивала и наших гостију — словеначког редитеља Драгана Живадинова, ауторке представе „Боливуд“ Маје Пелевић и чланице Битефовог жирија Бојане Младеновић, иначе уметничке директорке студија за савремену кореографију на Амстердамској академији уметности. 

Међу гостима 52. Битефа била је Ирина Соколова, некадашња инструкторка за космонауте у Звезданом граду у Русији. Соколова припада свету науке, космичких истраживања и технолошких достигнућа, али је пре двадесетак година добила прилику да уплови у свет уметности, односно у један неуобичајени позоришни пројекат, који би требало да траје пола века.

Оно што је најављено као највеће Битефово откриће јесте естонска представа „НО43 Прљавштина“, редитељског двојца Ене Лис Семпер и Тит Ојасона. Та кореографска симфонија о тренутку распада света, како је названа, оставила је без даха публику у сали Позоришта на Теразијама, пре свега због енергетског набоја глумаца на сцени. Непосредно пред почетак представе, док су реквизитери разносили блато по позорници и заливали га водом, један од аутора тог комада Тит Ојасо објаснио нам је своју редитељску концепцију необичног перформанса.

Из Берлина на сцену 52. Битефа стигла је представа „Вечна Русија“, чије су ауторке Марина Давидова и Вера Мартинов. То је уједно и прво остварење на којем су постављене инсталације „свет без људи“ (како гласи и овогодишњи фестивалски слоган), односно позориште без глумца. Једна од ауторки „Вечне Русије“ је угледна позоришна критичарка Марина Давидова, која је у у разговору за Спутњик открила да ли је заиста дошло последње време када познати критичари сами морају да стварају уметност.

На фестивалу је као још једна домаћа изведена представа „Јами дистрикт“, драма рађена по тексту Миње Богавац, а у режији Кокана Младеновића. О том необичном и опомињућем делу и друштвеној стварности која је послужила као непосредна инспирација, разговарали смо са ауторком текста Мињом Богавац.

А како овогодишњи фестивал изгледа из угла његовог директора и да ли Битеф и за организаторе може донети изненађења пре свега у уметничком смислу, питали смо Милоша Латиновића.

Иако је пред саму фестивалску завршницу, са две преостале представе, незахвално сумирати утиске и говорити о Битефу као да је окончан, ипак смо замолили позоришну критичарку и дугогодишњег пратиоца Битефа Драгану Бошковић да сумира утиске са Битефа — шта је фестивал и да ли је нешто ново понудио ономе ко годинама стручно прати и истражује позориште.

 

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала