Шенталинског сам упознала пре много година у Београду. Био је први писац који је, како каже, добровољно ушао у Лубјанку, злогласни Беријин затвор у центру Москве, и из њега изашао. Било је то време Јељцинових слобода, кад је све било отворено, па и тајни архиви КГБ-а. Шенталински је из гомиле докумената изабрао оне који су се односили на руске писце, о томе написао књигу, а овде је објавио Петар Живадиновић у „Паидеји“. Разговарали смо пре свега о књизи, о животу и делу Бабеља, Булгакова, Горког, Мандељштама, Берђајева, Цветајеве, Шолохова, Ахматове, Пастернака и других писаца, чија би биографија без тих података била непотпуна и несхваћена, али и о том страшном времену које је данашњим генерацијама тешко и да замисле. Изненадио ме је његов говор без мржње, без осветољубивости, без жеље да суди… Циљ му је био само да на светлост дана изнесе тајне о животу људи који су обележили једну епоху. Изненадили су ме мир и разумевање са којим је прихватио и сазнање да су неки од њих сарађивали са полицијом, неки чак и пријављивали своје колеге, проглашавали их шпијунима. На све је гледао људски, са топлином, са разумевањем… називао их је робовима слободе. За њега су они били, пре свега, РУСКИ ПИСЦИ, под репресијом. Волео их је и прихватио баш онакве, какви су били, ценио њихов рад, разумео слабости…
Живот је уредио тако да се поново сретнемо и дружимо у Москви. За мене је он био оличење онога како сам, читајући руску књижевност, замишљала руског писца. Благ, критичан према стварности, али без трунке пакости и у позним годинама жељан и спреман да мења свет. Никад нећу заборавити наша дружења у Јасној Пољани, у Толстојевој кући, причу о великом писцу и његовој смрти; посету Пушкиновом имању — кад сам ја њему објашњавала да без Саве Владиславића не би било ни Пушкина… Остаће ми у сећању његове приче о поларном острву Врангел, где је био у пет дугих експедиција, одсечен од света, у врло малој групи људи. О „пурги“, поларној олуји која носи све живо, а човек који мора да изађе из склоништа, мора да се веже за стуб, и само тако, на дугом конопцу иде до циља. Тако се и враћа… Или о статуи беле балерине коју је Николај Други носио на сва своја путовања, а Совјети је бацили у оставу у којој се држе метле и четке, или о Криму, а поготову о разочарању догађајима о Украјини која је илустровао причом о свом пријатељству са острва Врангел, које се, природно, јер су били оријентисани само један на другог, претворило у више него братско. Деценијама су потом, један као писац, други као композитор, један у Москви, други у Кијеву, сарађивали, посећивали се, свакодневно размењивали писма и поруке… А онда је дошао „Мајдан“ и из Кијева је стигло писмо: „Не желим више ни да те чујем, ни да те видим“. Узалуд је Витја, звао, писао… добијао је само поруке мржње… Читао ми је то писмо са сузама у очима, док смо седели у његовој дачи у околини Москве, и додавао: „Знам, доћи ће време, поново ћемо се дружити“.
Није га дочекао. Витја је отишао, однео је са собом и бол и тугу, али и радост због личне и професионалне испуњености, због велике породице коју је са својом Тањом створио, због деце и унука који су га обожавали, а верујем и због пријатеља којих је њихов топли дом у Москви био увек пун. И који су, као у неком руском роману, у дугим зимским вечерима, уз топли чај, сатима уживали док им он чита своју најновију песму или причу.
Иако је светску славу стекао трилогијом „Васкрсла реч“, „Изненађења Лубјанке“ и „Злочин без казне“, његов књижевни опус је далеко богатији. Био је одличан песник, прозаик, снимио је неколико документарних филмова. Посебно богатство представљају његови дневници које је годинама, као Софија Толстој, прекуцавала његова Тања, и за које се искрено надам да ће угледати светлост дана.
Шенталински је завршио Арктички морски факултет у Лењинграду и журналистику на чувеном „Ломоносову“ у Москви. Посебан и важан део његовог живота представља пет поларних експедиција на поларној станици на острву Врангел. А одужио се и својој новинарској професији — био је уредник радија и телевизије, специјални дописник часописа „Око света“, писао је за „Огоњок“… За свој рад добио је бројне награде.
Хвала ти Витја, за све. У дружењу с тобом било је лако схватити шта је „руска душа“.
