Скрипник истиче да украјинске власти за пет и по година нису успеле да докажу његову кривицу, јер је читав случај од почетка био фалсификован.
Реците нам где сте били пре размене и зашто су вас заробили?
— Био сам у Маријупољу, у истражном притвору, од септембра 2014. године. Ухапшен сам због сумње за терористичке нападе у којима су погинули људи. Све је то било повезано са догађајима од 9. маја, који су се одиграли у Маријупољу 2014. године. Током ових пет и по година нисам осуђен, кривица није доказана, нема ниједног доказа. Хвала Богу да су нас извукли одатле јер нисмо имали више никаквих опција.
Мучења у Служби безбедности Украјине
Када су Вас привели да ли сте имали неке везе са референдумом у ДНР?
— Наравно. Био сам активан. Као и већина из наших региона, учествовао сам у скоро свим митинзима. И када су безбедносне снаге Украјине превршиле сваку меру, када је дошло до крвопролића, одлучили смо да активно учествујемо и бранимо своју републику. Прво време које смо провели у подрумима Службе безбедности Украјине, где су нас држали око две недеље, то је било непрекидно мучење. Хтели су да нас натерају да сами себе оклеветамо и признамо злочине који су се одвијали у лето 2014. године. Покушали су да све те догађаје припишу нама.
О каквим злочинима је реч?
— Углавном су то биле провокације: паљба код зграде Министарства унутрашњих послова 9. маја, када су погинули и припадници полиције и цивили. Тада је дошло је до пуцњаве на свечану поворку и сама зграда Министарства унутрашњих послова је била уништена.
Да ли су они хтели да ви кажете да сте ви то урадили?
— Да, све је било инсценирано, провежбано је много различитих сцена, терали су нас да учимо одређени текст, да идентификујемо људе које не познајемо и које никада нисмо видели. Чак су нас терали да признамо да смо наводно прошли обуку за диверзиону борбу негде у Ростовској области, у неком војном градићу. Ја у животу нисам био тамо. Хтели су да нас прикажу као терористе који извршавају злочине и који су за све криви, али ни за пет година нису успели у томе.
Док су вас држали у подруму украјинске Службе за безбедност, да ли је то било званично, ко је знао за то?
— Не, нико није знао. И без обзира на то, ја сам у сваком свом обраћању свуда говорио да су нас притворили 21. септембра, а у истражни затвор мене су одвели већ 1. октобра. Чак су и законски рок од три дана држања у притвору прекршили. Нигде нису знали за нас. Знам поуздано од свог адвоката да су нас породице тражиле и да нико није говорио где се налазимо. Нико није знао да смо у подруму украјинске Службе безбедности већ две недеље.
Тортура дуга шест месеци
Шта се дешавало током те две недеље?
— Првог дана смо били везани, с рукама иза леђа, а ноге су биле привезане селотејп траком. Седели смо тако и требало је да издржимо отприлике један дан. Они који нису имали снаге и који су падали на под, а и ја сам био један од њих, добијали су батине, шутирали су их као фудбалску лопту. Нису нам дали да спавамо 24 сата. Затим је уследила истрага. У почетку су то била основна питања, аутобиографија. Другог-трећег дана су нам показали инсцениране текстове, једноставно су нас терали да признамо све злочине и све је било изрежирано. Када смо заборављали текст или покушавали да се извучемо некако, не пратећи њихове захтеве, примењивали су строже мере. У питању је њихова честа пракса да „даве човека“, тј. сипају воду у дисајне путеве док не дође до губитка свести, а затим „враћају у живот“ уз помоћ електрошока. Мучење и физичка тортура су трајали шест месеци. То су биле истражне активности дозвољене законом. И контраобавештајне службе су биле укључене. Прибијали су нас уза зид и тукли. То је била њихова игра. Ако паднеш, онда те ударају ногама. Ако не, онда туку по јетри док не паднеш. Рецимо да је то била провера снаге.
Када су престали да вас муче?
— Када су случај предали суду, након шест месеци одбили смо све инсцениране изјаве и одлучили да се бранимо. И тада су имали право да нас изведу из затвора ради неких истражних активности. Зато су долазили и тукли нас у затвору. Предлагали су нам наводни сусрет са адвокатом, водили нас у истражну собу и тамо нас тукли.
Да ли су вам вратили документа и ослободили вас оптужби?
— Нису. Објаснили су нам да су нам извадили нове пасоше, јер су стари или нестали из материјала овог случаја или су се негде загубили. Добили смо нове пасоше који су наравно без регистрације, тј. уписног места пребивалишта. Случај се наставља. Пуштени смо на слободу уз обавезу да се морамо појавити на наредним заседањима суда. Наравно да су нам обећали да тамо неће доћи до хапшења, али нешто не верујем у то. Знам да ће доћи до хапшења, имајући у виду озбиљне оптужбе против нас. Сада остаје само да чекамо да испуне свој део обавеза, тј. да будемо осуђени у одсуству и да дође до помиловања.
Какви су Ваши планови за будућност?
— Мој став се није променио, ја сам од почетка решио да ћу бити уз људе из Донбаса. Рођен сам у Херсонској области, али сам дуго живео у Донбасу, засновао сам овде породицу и верујем да ће бити могуће добити признату независност на читавој територији бивших покрајина. Надам се и верујем у то.
