У Напуљу у 21 сат црвено-беле дочекују играчи италијанског вицешампиона Наполија. Још један паклени меч, још једна прилика да се испишу најлепше странице нашег клупског фудбала.
После огромног успеха и пласмана у Лигу шампиона, након готово три деценије, дошло је и до онога за шта се борило све то време. Дуели са најјачима, најмоћнијима, најбогатијима. И не само дуели, већ и чудесне победе.
Групну фазу Звезда је започела управо против вечерашњег ривала, екипе која вреди безмало пола милијарде евра. И већ тад направила изненађење освајањем првог бода у ЛШ.
Уследили су болни и високи порази на гостовањима против ПСЖ и Ливерпула, али се већ тада могло видети да екипа „расте“.
Првих 20 минута на Енфилду показали су да се Звезда може носити са тимовима из друге „галаксије“. Можда је неко тада помислио: „Да, ми можемо само толико, да одиграмо само 20 минута против најјачих и то је то…“
Али тих 20 минута били су баш оно што је требало овој неискусној екипи. Да схвате и виде да су сви они против којих играју „од крви и меса“. И да се може. Само ако имаш петљу и визију шта желиш. Да, може се!
И управо то сазнање, уз 50 000 грла са трибина Маракане, дало је крила да се направи највећа сензација овогодишње Лиге шампиона. Да се фантастични Ливерпул пошаље кући са два гола у мрежи и да се наставе снови.
Сада више нико не мисли да је Звезда конкурентна само двадесетак минута. Ни противници, ни навијачи и оно што је најбитније, не мисле то ни играчи нашег шампиона, ни тренер Владан Милојевић.
Сада се зна да се на терен излази са жељом да се направи резултат. Да се надиграва са противником, да се „побијемо“ и видимо ко је бољи. Капитулације унапред нема!
Одавно једна екипа са ових простора није деловала тако спремно за беспоштедну борбу свих 90 минута. Одавно једна екипа није имала ни снаге за 90 минута атомског фудбала. Одавно једна екипа није веровала да може да победи јачег и бољег од себе.
Ови момци све то јесу и могу. Имају снаге и воље, и знања, и велико срце које је врло често и пресудно. Од Борјана преко Стојковића и Јованчића до Марина, Бена и Павкова… Ако је нека наша екипа у овом тренутку у правом смислу речи „тим“, онда је то ова Звездина.
Играју са повредама, под инјекцијама, дају сваки атом снаге док су на терену и то им се лепо враћа. А није увек тако у животу. Али ова година је већ златним словима уписана у историју клуба.
И ту се није стало. Ни са сновима ни са жељама. И кад је тако, зашто још мало не појачати та слова?
Тренер Милојевић је пред меч рекао да снове не може нико да нам узме. И јесте тако. После представе против Ливерпула, са овом екипом је све могуће, па и да Наполи падне усред Напуља. Да, биће тешко… Врашки тешко. Тешко је и замисливо како би то Звезда требало вечерас да игра и да победи на крају против дивова какви су Инсиње, Хамшик, Милик, Мертенс.
Али ко је могао да сања да ће после 4. кола Звезда држати судбину у својим рукама? Па ево нас, управо живимо то. И тако ће бити макар до 22.45.
Чуда су могућа. Већ је било што бити не може, нека буде опет.
Баш у Италији, само у Барију, црвено-бели су 1991. године постали прваци Европе.
И вечерас сањамо у Италији. Овога пута у Напуљу!
Срећно Звездо!
