Постоји ли одговорност за јавно изговорено

© Youtube/ rmmilicevic (screenshot)Дневне новине у Србији
Дневне новине у Србији - Sputnik Србија
Пратите нас
Проблем је вишегодишњи, па и вишедеценијски, институције исполитизоване и урушене, а у таблоидима су дислоцирани делови владајућих гарнитура.

Недавна изјава министра одбране Братислава Гашића у којој свог претходника Драгана Шутановца доводи у везу са прислушкивањем страначких колега и тадашњег шефа државе Бориса Тадића, добиће епилог на суду. Иако је министар Гашић демантовао да је икад тако нешто изјавио, јуче је Шутановчев адвокат поднео тужбу. Како је медијима изјавио бивши министар одбране, на овакав чин се одлучио јер нема другог начина да спере љагу са свог имена.

Братислав Гашић - Sputnik Србија
Шутановац тужио Гашића због тврдњи о прислушкивању

Спор садашњег и бившег министра само је последња у низу оптужби у јавном животу Србије. Кажемо последња у низу али, поучени вишегодишњим па и вишедеценијским примерима, постоји могућност да, док настаје овај текст, неко за неког изнесе још озбиљније оптужбе, таблоиди добију нови материјал за насловне стране а институције на све то реагују широм затворених очију.

Навешћемо само неке од примера.

Пре годину дана, фебруара 2014, председник ЛДП-а Чедомир Јовановић изјавио је да Драган Марковић Палма, председник Јединствене Србије „поцрвени и изгуби моћ говора“ кад му се постави питање судбине новинара Пантића. Марковић је одговорио одласком на полиграф и захтевом да то исто учини лидер ЛДП-а, где би, између осталог, одговорио и зашто је одлазио у затвор код вођа земунског клана Душана Спасојевића и Милета Луковића. На све то, ЛДП је оптужио тадашњег премијера и министра полиције Ивицу Дачића да је полиграфским испитивањем лидера ЈС злоупотребио полицију зарад медијске манипулације.

Сетимо се и натписа који оптужују (тадашњег премијера) Ивицу Дачића да се 2008. срео са Родољубом Радуловићем, званим Миша Банана, чланом клана Дарка Шарића. Онда примера међусобних оптужби бившег министра привреде Млађана Динкића и председника Србије Томислава Николића за притисак да се потпише уговор о продаји Вршачких винограда кинеској фирми „Гуан Нан“. Или вести: „Тајни сусрет у центру Београда, Србија као Колумбија: Вељовић био у хотелу са Ћазимом Османијем“, „Тадићев кабинет крив за корупцију, каже Љубиша Милановић, саветник министра здравља“, „Дачић оптужио Чеду Јовановића да подржава терористе“.

Истина није циљ

Понављамо, проблем је вишегодишњи. Подсетимо се наслова „Перишић планирао ликвидацију лидера опозиције“ из јануара 2002. Тадашњи начелник Генералштаба Војске Југославије Небојша Павковић изјавио је да је тадашњи потпредседник Владе Србије и бивши начелник Генералштаба ВЈ Момчило Перишић планирао војни удар 1997. и да је требало да „ликвидира све тадашње опозиционе лидере, а сад коалиционе партнере“.

Суштина проблема je, према адвокату Божу Прелевићу, непостојање владавине права, јер су институције које су могле да реагују урушене и исполитизоване. „Имате гађање блатом, сви су запрљани и свако може да изговори шта хоће“, категоричан је Прелевић за Спутњик. Он констатује да безбедносне службе и полиција, уместо да истражују, дају таблоидима полуистините информације.

Пријава суду или Савету за штампу

Према мишљењу бившег судије Врховног суда Србије Зорана Ивошевића, постоје два начина како би овај негативни тренд био онемогућен. Први је правни, а други је професионална свест новинара. „Прозвана или оштећена страна може поднети тужбу судовима, а може се обратити и Комисији за жалбе Савета за штампу, која не одлучује на бази права, већ на бази новинарске етике“, прецизира Ивошевић за Спутњик. Он наглашава да судски процеси предуго трају, јавност заборави на неки случај, а Савет за штампу одлучује најкасније у року од два месеца.

„Те оптужбе нису у функцији истине већ у функцији нових кадровских решења. Наравно, претходно су убили институције“, констатује Божо Прелевић наглашавајући да овај „систем“ није изум тренутне власти, већ више гарнитура које су се смењивале на власти.

На питање зашто у случају озбиљних оптужби које износе људи на озбиљним функцијама или против којих други износе оптужбе не реагује јавни тужилац, Ивошевић каже да тужилац реагује кад неко подигне тужбу, а не по службеној дужности. „Може тужилац да реагује и ако сазна за нешто, на пример, из новина, али то најчешће не чини, јер би онда морао да интервенише код свих случајева. Таквих случајева је превише, и они нису везани само за јавне или личности које обављају јавне функције. Где би ту био крај“, закључује Ивошевић.

С друге стране, адвокат и бивши коминистар полиције Божо Прелевић категорички тврди да би јавни тужилац морао да реагује сваки пут кад уочи да постоји кривична одговорност. „Да је у бившој СФРЈ постојао прави тужилац она се не би распала“, додаје Прелевић покушавајући да објасни да проблем политизације институција није скорашњи, већ да негативна традиција олаког изношења оптужби и нереаговања институција постоји доста дуго.  

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала