Највећи проблем српске дијаспоре је губитак националног идентитета, већ у другој генерацији. За разлику од неких других народа, они су веома подложни асимилацији, односно претапању у већинску нацију са којом живе. Срби у иностранству истичу како би матична држава требало више да их подржи у борби за национална и мањинска права у контактима са властима земаља у којима живе, као и у напорима да уче и информишу се на свом језику. Такође, напомињу и проблеме када желе да инвестирају у Србији, јер се често мењају прописи пословања.
Четири милиона у расејању
Процењује се да Срби живе у више од 100 земаља у свету и да имају око две хиљаде удружења и организација. Ван Србије живи око четири милиона Срба и држављана Србије. У региону их је око два милиона, а још два милиона држављана Србије и Срба живи у осталим земљама света. Оних који су отишли деведесетих је преко 300 хиљада, а сваке године додатно се исели око 30 хиљада људи. У суседним земљама Срби су аутохтоно становништво, док у другима државама живе као усељеници. Зато српско законодавство прави поделу на дијаспору и Србе у региону.
Нема прецизних података о њиховом броју у свим државама. Највише Срба изван Србије живи у БиХ, претпоставља се око милион и триста хиљада. У Немачкој и Америци их је најмање око 500 хиљада, у Аустрији и Канади живи по око 300 хиљада, а у Швајцарској, Хрватској, Црној Гори и Аустралији налази се по око 200 хиљада Срба. Око 150 хиљада људи из Србије населило се у Француску, а око 70 хиљада у Шведску.
Последњих година у Руској Федерацији је настала српска колонија која према неким подацима броји око 50 хиљада људи. Толико Срба живи и у Словенији и у Македонији. У Румунији их живи око 18 хиљада, а у Мађарској око 10 хиљада. У Јужноафричкој Републици је око 25 хиљада досељеника из Србије.
Различита права и положај од државе до државе
Александар Чотрић, члан Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије каже за Спутњик да је најбољи положај Срба у оним земљама у којима имају законом признат статус националне мањине. Признати су у Чешкој и Словачкој, а у Румунији, Мађарској, Македонији и Хрватској су и признати и имају право на школовање на матерњем језику које се финансира из буџета ових земаља. Такође, њихове националне, културне и просветне организације у поменутим државама добијају финансијска средства за рад.
Српске организације, како нам појашњава Александар Чотрић, добијају нека средства на конкурсима од власти у Шведској, Немачкој и Аустрији, али су она минимална. Он додаје како САД уопште не помажу српске исељеничке организације.
Срби у Русији живе на великом простору и нису довољно повезани, јер се углавном ради о грађевинским радницима који су окренутим свом основном послу. Међутим, у великим градовима попут Москве и Санкт Петербурга су добро организовани и приређују концерте, изложбе, промоције. У томе им редовно помажу градске и руске федералне власти, као и Руска православна црква.
Нерешен статус у Црној Гори и Словенији
У Словенији и Црној Гори Срби немају решен статус, јер нису признати ни као конститутитвни народ, ни као мањина. Добијају одређена средства од ових земаља, али нередовно и недовољно.
„У Црној Гори се из пописа у попис смањује број људи који се изјашњавају као Срби, врше се велики притисци на њих, посебно на Српску православну цркву“, прецизира Чотрић.
Он подсећа да је у Словенији после 1991. око 20 хиљада Срба остало без личних докумената. „Изгубили су основна људска права, јер власти нису хтеле да им дају словеначко држављанство. Њихови проблеми су почели да се решавају тек после пресуде Европског суда за људска права у Стразбуру“, додаје Чотрић.
25 година атмосфере несигурности у Хрватској
Срби у Хрватској, напомиње Александар Чотрић, већ 25 година живе у атмосфери несигурности и страха. Више од 400 хиљада њих је прогнано, а исељавање траје и последних година.
„Велики број њих је остао без станарских права, а неки и без пензија и уштеђевине у банкама. Многи су неправедно оптужени пред тамошњим судовима и још постоје тајне оптужнице“, тврди Чотрић.
Саша Милошевић, заменик председника Српског народног већа у Хрватској истиче за Спутњик како од стране државе није било притисака последњих година, али да постоји замерање релевантног броја политичких снага. „Последње две године имамо оживљавање десничарских, што странака, што покрета, и снажну антићириличну кампању, која је једним делом и антисрпска“, прецизира Милошевић.
Најтежа ситуација у Албанији
Према Александру Чотрићу, најтежа ситуација што се Срба у дијаспори тиче је у Албанији, где данас живи око 30 хиљада њих и где немају никаква национална права.
Албанија нема закон о националним мањинама, а Срби и друге мањине су бојкoтовали последњи попис становништва, јер нису имали могућност да се слободно изјасне о националној и верској припадности. Срби у овој земљи немају право да службено користе свој језик и не постоји ниједан медиј на српском. Њихова имена су насилно албанизована, а у покушају да врате своја изворна имена сусрећу се са високим таксама и административним препрекама.
Делегација српског парламента је недавно посетила Албанију и разговарала са њиховим званичницима, али и са представницима ОЕБС-а у Тирани. Започета је израда закона, који би требало да омогући решавање свих ових питања.
Позитивни примери положаја у Румунији и Мађарској
Позитивни примери положаја српске заједнице су Румунија и Мађарска. У Румунији непрекидно од 1992. Срби имају свог посланика у парламенту, на основу позитивне дискриминације.
Славомир Гвозденовић, књижевник и српски посланик у парламенту Румуније каже за Спутњик да Румунија издваја око 800 хиљада евра годишње за субвенционисање тамошње српске заједнице. Он напомиње да одлично сарађују са румунском државом и истиче како од ње очекују да све оно што је обухваћено кроз више закона, нађе мало бољу практичну примену.
„Од Србије очекујемо институционално повезивање јер нам је важно када дођемо због неког специфичног проблема, који можемо да решимо само са матицом, да знамо којим се институцијама обраћамо, а не да лутамо од немила до недрага. Веома смо незадовољни што је Министартво за дијаспору најпре сведено на канцеларију, а сада на управу“, категоричан је Гвозденовић.
Централизована база медија
Срби у дијаспори и региону нису довољно информисани о дешавањима у Србији, али ни Србија нема довољно информација о томе шта се дешава у дијаспори, а посебно у региону. Зато је договорено формирање базе медија који постоје у дијаспори, где би биле сабиране све информације, а које би касније биле дистрибуиране домаћим медијима.
Срби у САД издају више новина, које је основала некадашња политичка емиграција, али ови листови немају некадашњи значај, тираж и утицај. Медији на српском постоје и у Канади, „Новине“ у Торонту, и у Аустралији, „Српски глас“ у Сиднеју. Последњих година информисање преко интернета постало је преовлађујуће.
У Румунији Срби имају недељник „Наша реч“, тромесечни часопис за књижевност „Књижевни гласник“, дневну емисију на српском језику на Радио Темишвару и два пута седмично емисију на ТВ Румунија.
Како за Спутњик каже репортер Радио Темишвара Весна Степанов, емисија на српском језику емитује се на Радио Темишвару од 1956, са кратким прекидом 80-тих. Извештавају и о појединим политичким и културним темама из Србије, али се првенствено баве темама из културе, политике, пољопривреде, омладине и спорта које се тичу Срба у Румунији. Она напомиње да имају аутономију у избору тема, независну од политике тамошње власти.
У Мађарској Самоуправа Срба издаје недељник „Српске недељне новине“, а у овој земљи постоји и дневна радио емисија на српском на Радио Печују и једном недељно на ТВ Мађарска. У Словенији излази месечник на српском „Мостови“, који издаје Савез српских друштава Словеније. Срби имају часописе на свом језику у Чешкој, „Српска реч“, и у Шведској, „Корени“. У Хрватској Срби имају недељник „Новости“ и месечни часопис „Извор“.
Главни уредник недељника Новости у Хрватској Ивица Ђикић, напомиње за Спутњик како је за време власти ХДЗ-а било притисака, али да их данас од стране актуелне владе Зорана Милановића нема.
Како и у чему Србија може да помогне
Влада Србије је, према речима Александра Чотрића, још пре пет година усвојила Стратегију о унапређењу односа између Србије и дијаспоре и Срба у региону, али није усвојен и Акциони план за њено спровођење.
Србија је донела и Закон о дијаспори и Србима у региону 2010. који је установио Савет за Србе у региону који би требало да се састаје најмање једном у три месеца, али се не састаје. Изабрана је и Скупштина дијаспоре и Срба у региону, али се није састала последње две године.
Чотрић напомиње како би Србија морала да више помаже рад културно прпосветних организација у дијаспори, али и да омогући једноставнију процедуру за све Србе који желе да добију држављанство Србије. Такође, закључује Чотрић, Србија би требало да у контактима са представницима власти у земљама где живе Срби стално покреће спорана питања и инсистира на њиховом решавању.
