Дан са јединим владиком падобранцем у Православној цркви (видео)

Пратите нас
Свештеници у војсци су били традиција у српској војсци, Војсци Краљевине Србије, Војсци Краљевине Југославије. Чак и за време рата, понекад, и у партизанским јединицама су били свештеници, зато што партизански покрет тада није био идеологизован. То је и стандард, како на Западу, тако и у оружаним снагама Русије.

Његово преосвештенство владика Јован (Ћулибрк) епископ је славонски. Пре ове службе, као епископ липљански, представљао је и заступао патријарха српског у Пећкој патријаршији. Осмислио је и водио музички пројекат снимања збирке песама на стихове Светог владике Николаја у рок аранжману — „Песме изнад Истока и Запада". Подофицир је и резервиста чувене 63. Падобранске бригаде из Ниша. До сада је укњижио преко 250 скокова из авиона. Спутњик је провео дан са њим и његовим колегама падобранцима.

Падобранство је вештина која мора да се одржава и, тврди владика Јован, потребно је што редовније скакати, макар број скокова не био толико велики. Он је у 63. Падобранску бригаду ушао 2002. године, експериментално, као први свештеник у српској војсци после Другог светског рата.

Да ли је било свештеника у војсци пре Другог светског рата?

— Наравно. То је била пракса, традиција у нашој војсци, то јест српској војсци, Војсци Краљевине Србије, Војсци Краљевине Југославије. Чак и за време рата, понекад, и у партизанским јединицама су били свештеници, зато што партизански покрет — поготово преко Дрине, а тамо је био гро партизанског покрета, Крајина, Кордун, Лика, Банија, Босанска крајина, Далмација и Славонија — он није био идеологизован покрет све до пред крај самог рата и после рата. А током рата ту се радило само о обичном народу који је прихватио пушку из руке онога ко му је дао да се брани. Тако да се тај народ није одрицао својих традиција, није се одрицао свога предања, напротив, било му је незамисливо да се одрекне, да тако кажем, док није дошло до одређене и насилне идеологизације тог покрета. Та пракса је наравно прекинута 1945. године, као један од корака у идеологизацији државе која је настајала, да би се тек са почетком овог несретног рата нешто од тога вратило. Тако да, с једне стране тај рат је био несрећа и трагедија, а са друге стране у његово време се дешава и повратак духовним традицијама које смо изгубили, а које су наравно и осавремењене и на један савремен начин уведене, рецимо конкретно овде, у Војску Србије. То је стандард и у другим војскама. На Западу је обавезујући, на пример, и у НАТО. У Израелу је то веома јасно и веома строго устројено. И на Истоку то постоји, оружане снаге Руске Федерације такође имају свештенике.

Владико, у Српској православној цркви сте ви једини падобранац, јел тако?

— Ако мислите на свештенике у војсци, мислим да сада војни свештеник који је назначен за батаљон у Рашкој, има падобранску обуку. Не војну, али има падобранску обуку. И има је свештеник који је у специјалној бригади, он има падобранску обуку, такође не војну, али има падобранску обуку.

А од владика и монаха сте једини?

— Ја сам ваљда једини владика падобранац уопште у Православној цркви. Ваљда. Не знам, мада то нема неку тежину, осим на нивоу куриозитета. Рецимо, у војсци Руске Федерације Ваздушно десантна војска — која је посебна, као што је код Американаца корпус морнаричке пешадије, тако је у руској војсци Ваздушно десантна војска практично војска у војсци — има десетак свештеника падобранаца од којих један чак има и велики број скокова и недавно је учествовао у скоку на Северни пол, заједно са осталима. И они редовно скачу, имају редован падобрански тренаж. Управо зато кажем да је падобранство нешто што је вештина која не сме да се запусти. Пре неколико година је њихов главни војни свештеник у Ваздушно десантној војсци имао чак и падобрански удес — отац Михаил Васиљев. Њега сам недавно видео, служио сам у храму Ваздушно десантне војске у Соколники, у Москви. То је било по позиву командујућег генерала Ваздушно десантне војске генерала пуковника Владимира Шаманова чији сам био гост, с којим сам се срео и разменио дарове, а намеравамо да ту блискост наставимо, ако Бог да, и ове године за дан ВДВ-а, што пада на Илиндан, другог августа.

За крај разговора, ако нисам превише индискретан, има ли неки посебан значај мајица коју носите?

— Ова мајица, то је мајица управо Ваздушно десантне војске. Е сад, да не би испало да једино с њима имамо везу, а ја сам хвала Богу са руским падобранцима скакао, и да нисам скакао не бих ни смео да носим ову мајицу — као што нико не сме да носи црвену беретку 63. Падобранске бригаде овде. У својим контактима и сарадњи ја сам упознао чак и један број америчких војних свештеника, православних. Чак и међу њима има неколицина падобранаца. Рецимо, један од њих служи у 82. Ваздушно десантној дивизији, он је прешао из Баптистичке цркве у Православну цркву, постао свештеник, постао војни свештеник, један изузетан човек. Скакао сам са израелском војском и мислим да сам у овом тренутку једини српски војник који има право да носи Израелска падобранска крила. Требало би и да ових дана и наш војни аташе у Израелу скочи са израелском војском. Али, то су нормалне ствари, падобранци се на небу спајају, иако их на земљи многе ствари раздвајају.

 

 

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала