О неолибералној идеологији, поретку који пропагира уклањање државе из економије и препуштање економских токова слободном тржишту, Спутњик је разговарао са аутором књиге „Неолиберална бајка“, филозофом и уредником портала „Двоглед“ Владимиром Милутиновићем.
Да ли је заиста неолиберална идеологија доживела крах, односно да ли садржај Ваше књиге оправдава назив „Крај неолибералне бајке“?
— Нажалост, не би могло да се каже да је неолиберална идеологија доживела крах. Пре би могло да се каже да је она мало окрзнута. Док је у Европи то опште познат појам, код нас смо у фази да су људи тек сада почели да схватају о чему се ради, док већина оних који су присутни на јавној сцени брани ставове који су у основи неолиберални.
Због којих елемената се неолиберализам може назвати бајковитом идеологијом?
— Ево, на пример, да узмемо мере штедње, оно што је код нас актуелно у последњих годину дана. Неолиберализам се на нашим просторима своди на смањење броја запослених у јавном сектору и приватизације, с тим да се подразумева да ће после тог болног периода, болних резова и проласка кроз неку патњу, све бити добро и да стиже светла будућност. Тако се налазите у некој врсти апсурда — отпуштају вас са посла, имате све мању плату, дугови су све већи, али ви чекате да за коју годину дође до процвата и преокрета. Међутим, тај преокрет се у ствари неће десити и то је бајковито у том смислу. У ствари, у питању је лажна бајка, бајка у негативном смислу, бајка која нема срећан крај.
Занимљив је пример Грчке, у којој се десио преокрет са доласком Сиризе на власт. Та земља је пре три-четири године уводила мере штедње које су тренутно актуелне код нас, и сви су причали да најзад Грчка одустаје од комунизма и иде правим путем. И видите шта се десило — уместо да дође до обећаног бољитка, ствари су кренуле у другом смеру, на чело државе је дошла власт која заступа сасвим супротну идеологију, иако ни тим новим снагама није ни мало лако да се снађу у том поретку.
У којој мери је у Србији присутна неолиберална идеологија и колико је она одговорна за економске последице које тренутно осећамо?
— Она је присутна већ годинама. Наш премијер је рекао да је неолиберализам за њега најидеалнији систем и није спорно да власт подржава неолиберални концепт. Али занимљиво је да критичари власти такође подржавају неолибералне мере и да су критичари често и радикалнији од власти. Моје колеге филозофи који су познати као економски стручњаци заступају ставове да уместо отпуштања 25.000 запослених, без посла у Србији треба да остане 400.000 људи. И када критикују власт не критикују је зато што је неолиберална, већ зато што је мало или недовољно неолиберална. Несумњиво је да неолиберални концепт имамо и у власти и у опозицији, а веома се мало прича о нечему што би била алтернатива.
Колико су актуелни закони који се у Србији доносе у складу са неолибералним поретком?
— Већ дуго година они прате тај концепт, Закон о приватизацији, Закон о раду, а сигурно је да неки закони омогућавају да уговори које држава закључује са инвеститорима не буду јавни. Другим речима, да имамо обавезујуће законе, имали бисмо и јавне уговоре и пре потписивања и после. Случај Железаре, где послује приватни страни менаџмент, а не знамо шта је тачно држава потписала са њима. Не знамо елементе уговора са „Ер Србијом“, са „Фијатом“. Све су то послови приватног капитала са државом, односно са свима нама као грађанима, а нама није познато о каквим се уговорима ради. Најављено је објављивање уговора за „Београд на води“, али то још није учињено. Ми, у ствари, имамо законе који омогућавају нетранспарентност.
Заговорници неолиберализма неуспехе те идеологије приписују рецидивима комунистичког режима. Колико је то основано?
— То је један елемент на основу кога се јасно види да је неолиберализам идеологија. Шта је идеологија? Смислите једну причу која нема везе са реалношћу. Један затворени систем који исказује само жељене тезе. И шта може једна идеологија која перципира приватно власништво као идеално, шта би она могла да апострофира као узроке лошег? Наравно, нешто што је супротно њеним основним постулатима. И онда она у великој мери измишља комунизам. Занимљиво је да се у нашој јавности неко ко заступа левичарске ставове одмах у медијима представља као комуниста. И ту се види стварање једне лажне дилеме. Можете бити или неолиберал или комуниста, иако су заправо и једно и друго идеолошке крајности које постоје, а тај велики простор средине, у којој можете бити мало лево, мало десно, он као да не постоји. Другим речима, комунизам је омиљено страшило, човек од сламе неолиберализма, и то што још увек причамо о комунизму као алтернативи је у ствари доказ велике присутности неолиберализма на нашим просторима.
Када говоримо о свету или Европи, ко или шта има највеће заслуге за неуспех неолибералног концепта?
— Сам неолиберални концепт ствара сопствене проблеме. Он ствара неравнотежу између људи који имају крупан капитал и осталог дела друштва. А када имате велику неравнотежу, имате и велике проблеме. Срећом, барем у неким државама, у Шпанији или Грчкој противљење неолиберализму се на неки начин материјализовало. Сада имамо у тим земљама покрете који добијају све већу подршку. Алтернатива није више само прича, већ се и материјализовала. Неолиберализам заправо на неки начин урушава сам себе. Ово што се дешава на Блиском истоку такође је на неки начин последица забране левог, анатеме која је бачена на лево. И зато је алтернатива тренутном поретку десно, још десније, нешто што подразумева хаос, екстремни национализам, а заправо је све последица тога што је лево, као такво, забрањено.
Да ли је претерано рећи да је свака земља којој је наметнут неолиберални концепт запала у тешку економску кризу?
— Криза је опште место. Али различите државе су на различитом степену кризе. Тако се, рецимо, Америка и Енглеска ту кризу доста добро држе под контролом. Иако се дешавају радикалне промене, оне су још увек под контролом. С друге стране, постоје државе које да не примају стране кредите, за које се не може ни претпоставити када ће моћи да их врате, оне буквално не би могле да функционишу. Србија већ сутра не би могла да исплати пензије или плате. Ми смо пример државе на којој су се мане тог неолибералног поретка већ показале у сасвим материјалном виду. Што сте ближе центру неолибералног поретка, то се лакше борите са последицама неолиберализма и обрнуто.
Шта је алтернатива неолибералном поретку?
— Моја књига се махом тиме бави. То није књига о економији, мада има и тих елемената, колико је о идеологији. Први корак би био ослобођење од једне мантре: болни резови, мере штедње, светла будућност. Затим да видимо који су главни елементи неолибералног система који би могли да се исправе. Оно што је јако битно јесте транспарентност. Код нас, рецимо, уопште не постоји транспарентност власти. А где је нетранспарентност, ту је корупција; а где је корупција, ту је неравнотежа. И приватизације које су код нас апсолутна мантра, теза да се цео систем наводно сређује када је приватан, потискује чињеницу да се тема приватних монопола уопште не види и не схвата. Приватни монополи су проблем у систему, то није никаква тржишна привреда, то су монополи.
Дакле контрола над транспарентношћу и над монополима су први кораци за државе које не желе да буду неолибералне.
