Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Обично народ мења власт, овде је обрнуто

© Sputnik / Ана ОташевићКокан Младеновић
Кокан Младеновић - Sputnik Србија
Пратите нас
Не само што ће нам садашњост бити усмеравана у правцу у коме то желе велике економске силе, већ ће монопол информационих система диктирати и наше сопствено сећање. Народ који има озбиљне проблеме у перцепцији сопствене историје, као што је наш, још је подложнији манипулацији, каже позоришни редитељ Кокан Младеновић.

Живимо у постидеолошком свету без идеала, каже за Спутњик Младеновић поводом књиге Џулијана Асанжа „Кад је Гугл срео Викиликс“, коју је на српском објавила издавачка кућа „Албион букс“.

Промоција књиге Кад је Гугл срео Викиликс - Sputnik Србија
Асанжова борба против дигиталног империјализма

— Формална демократија је само експонент вулгарних интереса неолиберализма свуда у свету, који воде укидању грађанских слобода и, како Асанж каже, невероватној и потпуној контроли свега што мислимо и радимо.

Оснивач Викиликса је био инспирација за Младеновићеву адаптацију Есхиловог „Окованог Прометеја“ из 2013. године, представу у којој је користио делове из неауторизоване аутобиографије оснивача Викиликса.

— Асанж је херој нашег доба. Есхилов текст се одлично уклапа у ову причу о борби појединца, о веровању у идеале. Тешко је данас наћи таквог хероја. Живимо у свету у коме више нема свести о алтруизму.

За српског редитеља Асанжова књига је позив да се ствари рашчисте у сопственом дворишту.

— Овде је распад света комунизма у крви грађанских ратова довео до тога да живимо у малим, обесмишљеним земљама где постоје партијске елите и не постоји свест о кoлективном добру, колективном напретку, не постоје идеали којима тежи народ. Дошли смо до парадокса да нам је свеједно ко је на власти — власт је сама себи циљ и сврха. Србија производи кукавице, подворице, сој људи који схвата како функционише систем, који се додворавају онима који су на врху пирамиде власти. Гледамо исте људе двадесет и више година уназад, без обзира да ли су на власти или у опозицији. Обично народ мења власт, овде је обрнуто.

Да ли је глобализација узрок урушавању демократије, односно  уверење да ангажовање појединца и колективни бунт немају смисла јер се ионако све одлучује на неком другом месту, у Бриселу, Вашингтону?

— Нове економске елите управљају светом. Новац, интерес и моћ су једина идеологија. Ту више нема правде ни закона ни код нас ни у свету. Уједињене нације су превазиђен механизам, служе као декор. Важне одлуке за свет се доносе у Вашингтону,  Бриселу, у разним интересним круговима. Ту је онда тешко говорити о међународном праву, суштинској демократији, о поштовању других. То је озбиљна декаденција и распад свих вредности.

Асанж указује да је једна од последица монопола информационих система попут „Гугла губитак културе сећања…

— Не постоји само манипулација садашњошћу оним што нам се сервира кроз информационе технологије. Штампани медији данас имају мало утицаја на човечанство, а још мање озбиљна научна, филозофска или историјска дела. Народ се све више обавештава преко електронских медија, односно преко интернета. Та искривљена слика садашњости нас води у искривљену слику будућности и још горе, у манипулацију прошлошћу. Сваки други рад који прочитате цитира Википедију, један од најнепоузданијих извора, где свако може да окачи став о било ком историјском догађају и учини га релевантним у виртуелном свету, без икаквих провера и доказа. Не само што ће нам садашњост бити усмеравана у правцу у коме то желе велике економске силе, већ ће то диктирати и наше сопствено сећање. Народ који има озбиљне проблеме у перцепцији сопствене историје као што је наш још је подложнији манипулацији.

Где је ту позориште? Има ли у  Србији аутора попут младог немачког драматурга Фалка Рихтера, који преиспитују систем?

— Нажалост, нема. И Фалк Рихтер и цела екипа изашла из школе Фолксбине театра је набоље европско позориште годинама уназад. Управник позоришта и редитељ Франк Кастроф је успео да редефинише функцију националног театра, да не служи да глорификује по сваку цену нацију којој припада већ да је стожер критичке мисли о прошлости, садашњости и будућности народа, да дефинише будуће интелектуалне, друштвене и политичке смернице, да без икаквог зазора, без икакве милости демистификује све девијације политичког и друштвеног система, националне фрустрације. То се показало као отрежњујуће за немачки театар. Немачка је одавно превазишла уско национални третман театра и уметности.

Код нас то не постоји. Сећам се кад смо у „Атељеу 2012“ прoдуцирали представу „Зоран Ђинђић“ Оливера Фрљића колико је било негативних реакција, побуне, осуда, претњи. Замислите да имамо позориште у коме постоји десетине представа које имају критичку свест о томе шта би требало радити са друштвом.

У представи „Догвил по тексту и филму Ларса фон Трира управо се бавите овим питањем.

— Ову представу играмо у „Миксеру“ пред препуном салом, али такву представу је немогуће направити у градском позоришту. Наша позоришта укључујући и национално су сама себи сврха. Недостатак позоришне публике нема везе само са распадом културног модела, већ и са театром који не зна да се ухвати у коштац са проблемима нашег времена. Људи очекују да позориште буде гласноговорник у свом времену и да их много више провоцира.

Савременим друштвеним контекстом бавите се и у поставци Шекспирове трагедије „Јулије Цезар која ће премијерно бити изведена на фестивалу Град театар - Будва 13. јула.

— Свет ми личи на декадентни Рим пре распада какав је приказан у „Јулију Цезару“, где  суноврат свих вредности мора да донесе неку велику казну. Стих: „Зар један човек овом земљом да влада, зар у један скут цео Рим да стане, и зар је цела историја наша због једног човека направљена“ — актуелан је не само у Србији већ и у многим земљама у региону.

Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала