Баш као што су потпуно промашили и били сасвим у праву сви представници власти који су се обрушили на Европску унију, оптужујући је — у хору какав се из врха српске власти није чуо још од када је у власти била Демократска странка Србије Војислава Коштунице — да кроз Поглавље 35 намерава да нам одузме Косово и Метохију.
Нема овде парадокса; ради се томе да нових услова нема, али само тренутно. Нови услови ће нам, наиме, тек бити постављени, при чему је поприлично јасно куда ће они водити…
Реч је дакле о оном „грозном папиру“ (како га је назвао премијер Александар Вучић) који је у Београд стигао крајем прошле недеље и који су од тада коментарисали многи, иако га је (с разумевањем) прочитао тек понеко. Тај „грозни папир“ заправо је Извештај о скринингу за Поглавље 35, које ће се бавити Косовом и Метохијом и „осталим питањима“, која ни са Косметом ни са остала 34 поглавља немају везе а у овом су извештају само овлаш споменута.
Каква је садржина Извештаја о скринингу за Поглавље 35 — које „не замењује дијалог Београда и Приштине“ већ ће бити „веза између овог дијалога и приступних преговора“, средство уз помоћ кога ће ЕУ пратити напредак у овом дијалогу, на путу ка „свеобухватној нормализацији односа“ Београда и Приштине, односно Србије и Косова, онако како то Србији већ налаже Преговарачки оквир за преговоре о приступању Србије Европској унији — који је јавности представљен још 21. јануара 2014. године?
Извештај о скринингу за 35. поглавље у свом највећем делу бави се резултатима Првог бриселског споразума и осталих споразума које су у Бриселу постигли представници Београда и Приштине. И углавном је похвалан, ако је за похвалу оно што Србија себи ради у дијалогу у коме елементе своје државности препушта Републици Косово, која се самопрогласила на простору јужне српске покрајине. Побројани задаци које Србија има да испуни („препоруке“, како стоји у извештају) тичу се само онога што је још преостало да се изврши у овим договорима који су, треба то истаћи, донети уз сагласност Србије. Неколико тих препорука јесте спорно — попут препорука да српска министарства унутрашњих послова и правосуђа подносе извештаје својим приштинским парњацима о исплатама пензија својим бившим запосленима — али нису ништа спорније од свега на шта су наше власти већ пристале током бриселског дијалога.
Па и одредба у овом извештају, по којој је напредак у оквиру Поглавља 35 повезан са укупним напретком у српским ЕУ интеграцијама — њега, наиме, неће бити ако не буде захтеваног напретка у нормализацији односа са Косовом — није нова. Таква веза већ постоји у Преговарачком оквиру, у његовом ставу 25.
Отуда Александар Сенић јесте у праву када тврди да нових услова нема, да је реч о захтевима да се већ постигнути споразуми спроведу у потпуности.
Али нових услова нема само тренутно. Иако донекле увијено, у бриселском маниру непотпуне искрености на који смо навикли још када смо схватили да се окончањем сарадње с Хашким трибуналом ипак нису окончала политичка условљавања Србије на њеном путу ка ЕУ, о новим условима који тек треба да нам буду испоручени говори и Извештај о скринингу за Поглавље 35. У њему се, наиме, наводи да препоруке које су ту побројане представљају тек „прву групу прелазних мерила”, која ће „по потреби бити апдејтована“ — новим условима у виду препорука, које ће пак проистећи из даљег тока бриселског дијалога „тако да процес, постепено али сигурно, доведе до свеобухватне нормализације“.
Као и до сада, ни сада овај термин — свеобухватна нормализација, што не значи ништа али може да подразумева много тога — није прецизно дефинисан, а неће ни бити док се тамо где се ове препоруке Србији и формулишу не процени да је и за то дошао тренутак. Баш као што се и досад брижљиво калкулисало с темпирањем изношења захтева пред Србију. Подсећања ради, док споменута сарадња с Хашким трибуналом није окончана на задовољавајући начин, Косово као услов Србији нико није спомињао; напротив, говорено нам је да Косово није услов за ЕУ интеграције. Али то не значи да су нас наши ЕУ партнери лагали када су нам то говорили. Косово тада, док са Хагом још нисмо били завршили, заиста и није било услов. Косово је условом тек имало да постане, а ЕУ партнери нам никада и нису рекли да нам Косово никада неће постати услов за ЕУ интеграције, већ само да није услов у том конкретном тренутку. Исто се, сасвим исто, односи и на садашње њихове тврдње да нам нико не тражи да признамо независну Републику Косово — не траже то сада. Што ће рећи да се будућност српских ЕУ интеграција крије у оном апдејтовању препорука у Поглављу 35…
И зато су сасвим у праву и сви они представници власти који, за разлику од Александра Сенића, у овом Извештају о скринингу за Поглавље 35 виде низ нових услова за Србију. Питање је само шта тим поводом намеравају да учине…
Новим условима до „свеобухватне нормализације“
Нове услове, уосталом, најављује и сам извештај, говорећи да ће „будући развој Дијалога бити узет у обзир, укључујући и успостављање и обнављање прелазних мерила (interim benchmarks)“ чиме ће „бити створени пажљиво дефинисани подстицаји којима ће се охрабрити надоградња резултата током времена, тако да процес, постепено али сигурно, доведе до свеобухватне нормализације“. Наводи се и да ће се две стране „у наредном периоду договорити о новим темама о којима ће се разговарати и договарати у Дијалогу“, и додаје да услови („препоруке“) који су побројани у овом извештају представљају тек „прву групу прелазних мерила“ која ће „по потреби бити апдејтована“. Али да не околишамо превише. Од Србије ће се тражити да промени свој Устав тако што ће из његове преамбуле имати да избаци Косово и Метохију као саставни део Србије (Преговарачки оквир, став 38: „Србија је посебно дужна да обезбеди да донети прописи, укључујући њихов географски опсег, нису у супротности са свеобухватном нормализацијом односа са Косовом“), да се сагласи са уласком Косова у Уједињене нације и остале међународне организације по „моделу две Немачке“, а на крају и да призна независност Косова [Викиликс, америчка дипломатска депеша 10BRUSSELS85: „’Међунемачки‘ модел може да буде само привремено решење… Морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова… Међусобно признање је циљ, и треба да посаветујемо Владу Косова да у преговоре (с Београдом) уђе схватајући да је то циљ.“], но све то можда и није потребно подробно доказивати јер је чак и Зорану Живковићу јасно да сав овај процес — наставимо ли га, то јест — води ка признању независности Косова (Б92: „Зоран Живковић из Нове странке каже да је очигледно да се у Бриселу догодило оно што је сваком ко се бави политиком јасно — да је независност Косова од почетка био услов за европске интеграције Србије“), штавише, у овој се прогнози сложио и са Марком Ђурићем („Тачно је да се де јуре, односно формално-правно не тражи признање Косова, али ми нисмо наивни…“), тако да слободно можемо да констатујемо да су се и власт и опозиција напокон усагласили са најавама о услову свих услова ка коме воде српске ЕУ интеграције.
