Русија је непресушан извор инспирације за пословне људе из Србије. Трговински споразум према коме је више од 90 одсто производа ослобођено царина, вишегодишње присуство на том тржишту и стара слава која се вуче још из доба СФРЈ утичу на српске бизнисмене да стално промовишу нове идеје за унапређење пословања.
Најновија идеја јесте везана за грађевинску индустрију. Наиме, због заоштравања односа између Русије и Турске и санкција које је Русија увела турској привреди због непријатељског чина обарања авиона над Сиријом, утицала је да се турска грађевинска индустрија повуче са руског тржишта. Српски грађевинци виде у томе своју шансу. Овај пут предлог је да српске грађевинске компаније оду у Русију и тамо граде, да раднике плаћа српска држава, а да се на тај начин рефундира српски дуг за гас. Идеја је потекла из Грађевинске коморе Привредне коморе Србије.
Ради се наиме о класичном бартер аранжману који је, према речима Љубинка Савића, стручњака ПКС–а за енергетику, био уобичајен у пословима између Србије и Русије.
Према његовим речима, и тај аранжман би било могуће извести. Питања су, међутим, величина послова који могу да буду уговорени и могућности српских компанија, с обзиром да је наша грађевинска оператива у веома тешкој ситуацији са аспекта опремљености механизацијом и са аспекта обучености стручног кадра.
„Наравно да то може да се организује у неком наредном периоду, али питање је организације државе и начина организације целог сектора“, каже Савић.
За економисту Бранка Драгаша идеја да српски грађевинци својим радом отплаћују државни дуг за гас је добра идеја, јер је руско тржиште сада отворено с обзиром да су се турске грађевинске фирме повукле из Русије. И он напомиње да је српска грађевинска индустрија у лошем стању.
„Уколико би у држави Србији било слуха да се једна таква финансијска комбинација направи, то би било одлично. Затварао би се дуг, људи би радили и сви би били задовољни“, каже Драгаш.
За економског аналитичара Махмута Бушатлију та идеја није спроводива зато што Србија више нема грађевинску оперативу коју је некада имала. На који начин држава може да организује грађевинце за рад у Русији, када није могла да заштити фирме од пропадања, пита се Бушатлија.
„Морамо бити свесни чињенице да у Србији више не постоје грађевинске фирме у смислу квалитета и димензија које дозвољавају рад у иностранству. Чак ни рад у овој земљи више не могу да добију“, каже Бушатлија.
Он напомиње да је у Србији, у време када је СФРЈ била велесила у извозу инвестиционе градње, постојало неколико десетина фирми које су појединачно имале по више од 10.000 запослених.
„Тек када имате велику фирму, имате логистику која вам дозвољава да се организујете и овде, али и у иностранству, јер логистика за рад у иностранству је врло компликована и мора иза себе, да би се нешто зарадило, имати и грађевинску индустрију. Ми, нажалост, немамо ни индустрију грађевинских материјала. Производња грађевинских материјала код нас је безначајна у односу на период од пре 20 или 30 година“, каже Бушатлија.
Кроз приватизацију су се све велике грађевинске фирме круниле, смањивале обим пословања, а тамо где су се одржале, на Блиском Истоку и у Русији, смањивале су се прелазећи, кроз приватизацију, или лажну приватизацију (због избегавања санкција) у руке директора или најспособнијих да их отму држави, напомиње Бушатлија. Од 2001. године тај процес је још убрзан, према Бушатлијиним речима, хаотичном приватизацијом мотивисаном отимањем грађевинског земљишта које су те фирме имале на располагању.
„У тој ситуацији, обећавати руској страни да можемо да елиминишемо наше дугове према набавци енергената на тај начин што ћемо издавати најелементарнију радну снагу, то је неодговорно. Пре свега указује на то да се нико, у оквиру јавне управе, професионално не бави грађевинарством. И последица тога је нереално очекивање да можете кроз тај сектор који сте десетковали да постигнете неке бартере“, каже Бушатлија.
Да би дебаланс који настаје куповином енергената на руском тржишту могао да буде покривен Србија би морала да ангажује на стотине хиљада радника, што је немогуће, јер наша земља нема толико грађевинских радника оспособљених за озбиљне послове, закључује Бушатлија.
