Исте недеље када се у биоскопима на Западу појавио филм „Амерички снајпер“, ДАЕШ је објавио своју верзију филма, „Снајпер Исламске државе“, неку врсту пародије.
Холивуд инспирише младе џихадисте.
„На Блиском истоку непрестано добијају америчке блокбастере, филмове о суперхеројима. (ДАЕШ) нам само враћа смеће које им шаљемо“, каже политолог Асим eл Дифрау, један од стручњака који говори о овом феномену у француском месечнику „Софилм“.
Који су холивудски филмови нарочито популарни међу борцима ДАЕШ-а? Акциони филмови о суперхеројима, попут блокбастера „Капетан Америка“ или научно-фантастични хорор филмови попут саге „Притајено зло“ Британца Пола В. С. Андерсона.
У видео-продукцији Исламске државе, која доживљава процват, од 2014. године су и сцене инспирисане планетарним хитом „300: успон царства“, у коме лете главе и шикља крв када грчки јунак Темистокле крене у одлучујућу битку за уједињење земље против Персијанаца. Као инспирација џихадистима је послужио и филм „Небеско краљевство“ Ридлија Скота, у коме млади ковач у походу на Јерусалим током Трећег крсташког рата проналази веру коју је изгубио након низа трагичних догађаја у његовпј породици. У филмској продукцији ДАЕШ-а ова прича је приказана као победа ислама над крсташима.
Међу филмовима који су утицали на естетику пропагандних филмова ДАЕШ-а је и „Катанац за бол“ америчке редитељке Кетрин Бигелоу, добитник више Оскара, који на свој начин представљају ову причу о беспрекорним америчким војницима и злим Ирачанима. Још један пример је филм „Седам“ Дејвида Финчера из 1995. године, са Бредом Питом у главној улози, у коме су приказана.
Након терористичких напада у Паризу продукција ДАЕШ-а је објавила „Париз је пао“, у коме је преузета сцена са Ајфеловом кулом која пада посред града из филма „Џи Ај Џо: успон кобре“ америчког редитеља Стивена Сомерса из 2009.
Култура насиља у холивудском филму фасцинира припаднике ДАЕШ-а (и не само њих), и то се види у њиховој продукцији. Она више нема много заједничког са пропагандним филмовима Ал Каиде које су на ВХС касетама снимали џихадисти у Авганистану, а потом и у Босни и Херцеговини у првој половини ’90-их. То нису више неподношљиви снимци на којима припадници Ел муџахида одрубљују главе српским војницима, муче и черече житеље српских села, са крицима и јауцима у позадини, уз рецитовање стихова из Курана и слављење шахида, џихадиста који су пали као „мученици“.
Жртве ДАЕШ-а су и даље стварне, и даље им заиста одсецају главе, али, захваљујући савршенијој продукцији, модерној опреми и специјалним ефектима све личи на филм. Ни услови у којима се снима више нису исти — у случају ДАЕШ-а снимање сцене некада траје више сати, као у студију, а убиство је брижљиво исценирано.
Идеологија је иста, али је дошло до смене генерација. Захваљујући пропагандним филмовима на којима је рат приказан као у популарним видео-игара „Мортал комбат“ или „Call of Duty“, број добровољаца који су се прикључили ДАЕШ-у из стотинак земаља је порастао 30 одсто. Ал Каида никада није имала толико успеха.
За разлику од видео-материјала који је служио за регрутовање бораца Ал Каиде, само два одсто пропагандних филмова ДАЕШ-а је посвећено вери. Остатак је спектакл убиства, попут снаф-филмова, у којима је актер заиста убијен, само што овде није реч о глумцима.
Док њихови вршњаци у америчкој војсци хиљадама километара даље седе иза екрана и притиском на дугме одлучују о животу и смрти људи на другом крају света које бомбардују из дронова, припадници ДАЕШ-а у битке одлазе са ГоПро камерама којима бележе своје „подвиге“.
И са једне и са друге стране су младићи одрасли у култури насиља чији је рат логични продужетак. Располажу различитим техничким средствима, али им је циљ исти — неутралисати противника.
Борци ДАЕШ-а су наличје глобализоване културе коју су преплавили кодови холивудске филмске индустрије, чији је херој мачо-ратник са „реј бан“ наочарима, великом пушком и још већим колима.
„Потребни су нам људи који раде као ДАЕШ, који праве герилске филмове“, каже Алберто Фернандес, потпредседник Института за блискоисточне студије, који је три године радио на контрапропаганди као координатор за стратешке антитерористичке комуникације у Центру за сајбер и унутрашњу безбедност у Вашингтону.
За разлику од аутора пропагандних филмова ДАЕШ-а, америчким пропагандним стратезима недостају идеје.
„Није лако знати у шта данас верујемо. Запад — то је индивидуализам, празнина на нивоу симбола“, каже Фернандес. Његов наследник на послу контрапропаганде је одлучио да се обрати — холивудским продуцентима.
