Најбољи руски акварелиста — у галерији Миљковић на Звездари (видео)

© SputnikСергеј Алдушкин
Сергеј Алдушкин - Sputnik Србија
Пратите насTelegramOdyssey
Сергеја Алдушкина сматрају једним од најбољих руских, а често се може чути и светских, акварелиста. У Србији га љубитељи уметности знају захваљујући низу изложби које је организовала сликарка Мирјана Стојановић — па је сусрет у Галерији Миљковић на Звездари био заправо сусрет старих пријатеља.

За ову прилику Алдушкин је одабрао не само да покаже стотинак својих радова насликаних у Србији, већ је пред посетиоцима насликао и мртву природу са самоваром, која је продата у добротворне сврхе. Новац је добило удружење волонтера за помоћ старим лицима.

Алдушкин је завршио чувену ликовну академију „Сурикова“ у Москви и специјализацију у Француској, да би се одмах потом вратио у родни крај, своје село Мароскино, поред реке Волге.

Љубав према родном крају и његова лепота богато се пренела на његове слике, а одатле, буквално по целом свету. Упознао је европске градове, музеје, и са сваког путовања доносио много нових слика. За једну такву колекцију акварела из Јерусалима је и добио награду Руске академије уметности као најбољи акварелиста. У Србији га љубитељи уметности знају захваљујући низу изложби које је организовала сликарка Мирјана Стојановић.

„Мислим да уметник мора да чини добра дела, иначе није уметник“, објашњава Алдушкин у разговору за Спутњик додајући да је ово његов једанаести долазак у Србију.

„Овде се осећам као код рођене куће. Мирјана, која организује изложбе, веома је активна, позива нас у колонију где се ми дружимо, радимо и уживамо. Био сам у много градова у Србији и где год сам ишао, топло сам дочекан“, каже Алдушкин за Спутњик.

Знамо да вас позивају у много земаља, где сте такође веома славни. Тамо имате своје обожаваоце, оне који већ имају, као и овде, читаве колекције ваших слика. Ипак, не верујем да сте негде били баш 11 пута?

— У Европи је то другачије и тамо идем само да радим, да видим музеје. Тамо сам сâм, или са галеристима. Овде је другачије, овде постоји контакт са људима, позивају ме у госте, стичем пријатеље и много, много добрих ствари се догађа.

Кад се каже руски сликар, као да није ништа речено. Ви живите у малом селу које сам ја видела и које изгледа заиста као бајка. Реците нам нешто о свом завичају.

— То је република Мариј Ел на Средњој Волги. Предивна природа где се смењују шуме и равнице, веома лепи предели. Река Волга је за мене живот и инспирација. Без ње, без мог села у коме знам сваку стопу, сваки жбун и сваку травку, мислим да не бих могао да живим. Увек ми је тешко кад сам далеко и желим да се вратим кући.

Да, али то је ипак село. Да ли сте некад пожелели да живите у неком великом граду, у Москви на пример?

— Искључено, никако у великом граду не могу да живим, у Москви не могу да боравим више од три дана. Где год сам, треба ми тишина, а имам је само у свом дому, у том дивном месту се добро осећам и радим. Тамо ми долазе пријатељи, цео мој живот је тамо. Потребу за „светским“ животом задовољавам путујући. Много и често путујем и то ми увек доноси нова и нова искуства и задовољства. Често сам и у Москви где излажем своје слике, приређујем изложбе, дружим се са пријатељима… Али увек се враћам у Мароскино.

Колико ми је познато, поред бављења сликарством, ви тамо радите и још нешто занимљиво?

— Тамо већ десет година од очеве куће правим музеј. Мој отац је био самоуки сликар, иза себе је оставио много радова и идеја је да направим и изложбени простор где бих позивао пријатеље уметнике да излажу своје радове, да позивам госте који ће у тој атмосфери моћи да стварају.

© SputnikМртва природа Сергеја Алдушкина
Мртва природа Сергеја Алдушкина - Sputnik Србија
Мртва природа Сергеја Алдушкина

Које сте нам слике донели, овде није само Србија?

— Напротив, овде је све што сам десет година радио у Србији дружећи се са пријатељима сликарима.

Па, ипак, чини ми се да није све српско. Видим слику Наташе која седи, и коју бих радо купила.

— Наташа једина није из Србије, али се одлично уклапа у идеју изложбе. И њу не можете да купите. То је један од оних радова које ја остављам у својој шкрињи.

Шта се с тим радовима догађа, и шта све има у шкрињи?

— Сваки уметник себи треба да остави само што му је драгоцено и што значи подстицај за даље стварање. То је оно што остављам за будућност. Веома сам срећан што је на неки начин успостављена хармонија између мене као уметника, и љубитеља уметности. Моје слике се одлично продају и у Русији и по целом свету, али и да није тако, наставио бих да сликам — за свој сандук-ризницу.

Има ли тамо много слика?

— Не, ја бирам. Тамо има око 80 слика, то је негде око десет посто од онога што сам насликао.

Дођите опет.

— Наравно, сигурно ћу доћи.

 

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала