Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Спутњик на локацији српског Харпа — реагује само на Хрвате

© REUTERS / Kacper PempelСајбер простор илустрација
Сајбер простор илустрација - Sputnik Србија
Пратите нас
„Користимо га само за Хрвате. Хтели смо и за остале, али не делује. Техника јесте, али к’о да има душу, осећа шта су нам све радили“, рече водич док смо се пели на планину. Ушли смо на локацију. Велика, као билборд, провидна табла стајала је на сред просторије. На њој карта Хрватске. Све на ћирилици. Загреб и Сплит константно блинкају.
Да ли Србија Харпом излуђује Хрвате - Sputnik Србија
Српски Харп излуђује Хрвате

Александар снажно завесла. Тишина је стварала још већу тензију, једино што се чуло те ноћи био је пригушено опор звук шкрипе дрвета кад оним његовим шакама стисне весло. Брзо смо се кретали.

— Мора овако — рекао је тихо, кад смо већ били на средини Јабланичког језера. 

То је прва реч коју је проговорио откад смо пре три и по сата кренули ауто-путем прво ка Нишу, па онда у Лесковац. „Због Анице и бокала вина; запалит ћу Крајину до Книна; запалит ћу два, три српска штаба; да ја нисам долазио џаба“, допирао је крештави глас Марка Перковића Томпсона са звучника. Било је чудно, као да је само та песма наснимљена више пута. Повремено би се извио као да гледа у ретровизор са моје стране, али ми је из неког разлога пратио мимику.

Скренуо је за Лебане, а прву кафу смо попили у угоститељској радњи „Јадранко“. И ту је ћутао. Конобар је једва пристао да наплати. Он је узео фискални.

Харп - Sputnik Србија
Да ли Србија Харпом излуђује Хрвате (видео)

Чекај мој позив

Непуних недељу дана пре ове истраживачке ноћи у спортској хали „Александар Николић“ поменуо сам како извесни Зденко Тиболд тврди да Србија одашиљањем електромагнетских таласа преко ЕМП уређаја „излуђује грађане Хрватске и Босне и Херцеговине, подстиче исељавање младих, општу депресију, мржњу и нетолеранцију“.

— Српски Харп постоји! Водићу те да видиш — рекао је брзо и направио камену фацу. 

— Кад?— упитао сам избечених очију као да ми је Нина Бадрић рекла да ћемо пит‘ каве. 

— Кад јавим. Ускоро!

До тада сам веровао да прича о Харпу није реална, што би рекли данашњи омладинци.

— Будите у 19 часова испред мале цркве, код Храма Светог Саве. Доћи ће ауто по вас — саопштио ми је пријатан женски глас и прекинуо везу. 

Стигли смо до обале језера. Чудно како се очи навикну на мрак. Видите све као на Теразијама. Хладно, али пријатно.

— Можеш ли?— упитао је док смо се пели уз стрмину. 

— Могу! — одговорио сам и пипнуо џеп од јакне да проверим да ли су ту диктафон и мини фото-апарат. 

— Нема снимања и фотографисања, нисмо се тако договорили! Шта видиш и упамтиш, то ти је. 

Пели смо се на планину Радан. То је био циљ пута. „Значи, оно да се угашени аутомобили пењу сами узбрдо је било тачно. А онај Буњевић из ’Времена‘ пише да је на Радан планини све у реду са гравитацијом. Аха, да, да. Чуј у реду. А горе Харп. Наш Харп. Еј!“, мислио сам се.

— Ми га користимо само за Хрвате. Хтели смо и за остале, али не делује. Техника јесте, али к’о да има душу, осећа шта су нам све радили — рекао је као да ми чита мисли, а могао је да чује само како испуштам душу пентрајући се иза њега.

Кад сам уредници рекао: „Љубинка, сине, иде Зорић у рат за Харп“ мислио сам да је то ту негде око Авале. Евентуално Ртањ. Ако уопште и постоји. „Боље би ти било да си нешто озбиљније радио, а не да тако трошиш паре руских пореских обвезника“, добацивали су у редакцији кад сам кренуо.

— Постоји и довде пут колима. Али мора овако, рекох ти.

„Е, нећу ни да мислим! Овај све чита“, помислих.

— И нисам те ја водио, само да знаш. Ни то не помињеш. У тексту само кажи: Александар. Ево, стижемо.

Равно, коначно. Па овако се није пробијао ни професор Неш у „Блиставом уму“, кад је откривао оне кодове шпијуна. Није их откривао, знате већ, али је деловало као да их је откривао.

Зоран Милановић - Sputnik Србија
Зашто је Милановић „полудео“

Клека која тајну чува

— Кажи Дино… 

— Ха-ха, шта сте рекли? 

— Неозбиљан си. Кажем, кад станемо поред оне тамо клеке, кажи три пута, онако навијачки, брзо: „Дииино Ра-ђа, Дииино Ра-ђа, Дииино Ра-ђа“.

Ноћ. Врх (ваљда) Радан планине, тишина која пара мозак, он озбиљан, преозбиљан. Ма колико блесаво да делује — изговорих.

Поче зујање, клека крену да се помера, а испод груну велики слоп светла. Заслепи нас. Заклонисмо руком очи обојица. Кад престаде пецкање у очима, спустисмо руке, а испред нас се указаше двојица двометраша, к’о Стојко Вранковић. Приде, обојица са брковима и шајкачама. Један је држао дрвену кашику, други теглу. Ћутали су као Дерипаска пред Путином, оно ономад. 

— ’Ајде, за’вати пуну кашику и прогутај — рече ми. 

— Једем само „Подравкин“ и ајвар моје маме. Још дрвена кашика. 

— Не зановетај. Тишина. То нам даје имунитет кад се спустимо. К’о нека си сека-перса. 

— Љут је, добар! — рекох, а он већ замиче у рупу.

Ко може да не воли Далматинке

Велика, као билборд, провидна табла. На њој карта Хрватске. Све на ћирилици. Загреб и Сплит константно блицкају. „Вау, Сплитска рива, ако ово функционише има да га замолим… ајме“, помислио сам. Људски је то, зар не? Па, ко не воли Далматинке.

Хрватски навијачи славе уз ужичко коло - Sputnik Србија
Хрватска до Ужица

— Како иду тактови песме „Над Краљевом жива ватра сева“?— упитао је одједном. 

— „Над Краљевом жива ватра сева; да видимо ког четника нема; нема Симе, нема ни Дерока; то су Дражи два најбоља момка“. Запевах к’о из топа. Њу знам боље од „Петличу певачу“. 

— Е, оно што је крештао Томпсон о Аници краљици, то су тактови ове наше песме. То смо им ми направили. Одавде! Боље да верују у ону будалу, него да неко озбиљнији пуни хале. 

— Е, сад… 

— Шта, е сад…. Мислиш да се Северина удала за Кебиног сина тек онако? То смо ми исто. 

— Па била је… 

— Није, није хватала последњи воз. Ми. Ми, бре, послали таласе. То њих боли, да им је Србин зет. 

— А може ли Нина Бад… 

— Опет си неозбиљан! Знаш оно кад се Зоран Милановић налупетао са оним шарањем. То смо исто ми. Седимо један дан тако и чујем он нешто, као, затвараће границу. Попи… дођемо овде и само преко дугмића. 

— Шалите се? 

— Па, видео си да човек прича, а сам не верује шта прича. 

— Мислио сам да је он то због кампање. 

— Ма, веруј ми. Слушај ово! — заповеди, а на видео-биму величине паркета у малој дворани спортског центра „Грипе“ у Сплиту, појави се зајапурена препознатљива глава Здравка Мамића. „И против тебе сподобо, ј… Јоца Амтердам м…, још једанпут га спомени… оном злочинцу и зликовцу…“ 

— Једино њему ништа не можемо. Зато Здравко овако пени на конференцијама, излудесмо човека. Наложено је да га више не обрађујемо. 

— А Карамарко? Је л‘ и он на мерама? 

— Јок, него ћу Дарка Худелиста да им наметнем за вођу. Наравно да јесте. Томислав је право решење. Баве се сами собом више од пола године. А, не, не Санадер више не сме да нам се деси! Па видео си какав је то био потенцијал, могао је балкански Де Гол да буде. 

— Их, па не постаје се Де Гол са једним „Христос се роди“ пред Пуповцем. 

— Али се бивши премијер Хрватске постаје кад укључимо Харпић. 

— Ваљда се каже Харп. 

— Да је теби толико послова завршио и ти би му тепао.

Хрватска застава - Sputnik Србија
Хрватска билдује домољубље на Србији

Практично доказивање употребе

„Нека они моле Бога да ми не почистимо своје двориште, јер ако ми почнемо чистити своје двориште, имат ће они још јако пуно Срба из Хрватске који ће морати ићи у Србију. Они држе ову државу за благајну и самопослугу, а ништа јој не дају“, бљувала је ватру нека средовечна жена на оном видео-биму.

— Види Руки! 

— Добро си рекао, Руки. Ружа Томашић је један од наших најбољих производа. Где неко читав може онако да прича. Она заталаса, а ми одма‘ зовемо Федерику Могерини. 

— А они се плаше Могеринијеве… 

— Не контрирај. Видиш ли да не могу да продају државне обвезнице. Пукли су, бре, тотално. Само слушају Секу и Цецу, више их ни за Мирослава Илића не терамо. Видео си да им навијачи у Француској играју „Ужичко коло“ ха-ха-ха, то нисам могао да одолим. А застава са шаховницом само лепрша. Ха-ха-ха. 

— Делује и у Француској? 

— Ма, где год да су Хрвати, српски Харп делује! Ништа не пазиш шта причам. Харпић је машина са душом. Прави је мали злочинац, броји им крвна зрнца. 

— Добро, верујем вам. Ево, не мора Нина, нека ме зове Станковић у „Недељом у 2“. 

— Ти само за себе. Ништа држава. Па није ово Лека Ранковић правио да би се ти шепурио на ХРТ-у. 

— Лека је ово иницирао? 

— Лека и Коча. А знаш ко је дао паре?

Начуљио сам се да чујем, кад поче неко зујање. Константно се појачавало. Као телефон кад звони.

— Зорићу, човече, подне је, где си?— са друге стране је била продуценткиња Милица из редакције Спутњика. — Ти спаваш! Па човече, дижи се, чекају те овде треба да пишеш о овој будалаштини да Срби Харпом утичу на мисли Хрвата, aли да се спрдаш са тим ликом што је изјавио. 

— Не, не, не спавам… ево ме у… знаш какву причу имам. 

— Вуци се у редакцију да пишеш, немаш причу. Јој Зорићу, опет фантазираш.

Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала