Изјаве које је Нуландова дала током једнодневне посете Београду он схвата као наставак досадашње америчке политике према Србији, истичући да не верује да има потребе за неким новим условима јер је наша земља веома кооперативна и, у оквиру властитих интереса, излази максимално у сусрет жељама Вашингтона.
Кад је реч о сарадњи Србије са Русијом, Ђукић каже да када су у Вашингтону видели да је то чврст став Вучићеве владе, схватили су да не могу да постављају услов „ми, или они“, него „и ми, и они — сарађујете добро са Русијом, али сарађујте и са нама“.
Идемо упоредо, једнако према обема силама, а докле ћемо стићи — о том — потом, додаје дипломата.
Према његовом мишљењу, такав приступ Вашингтона може се објаснити и чињеницом да Србија иде крупним корацима ка ЕУ, а само чланство у Унији претпоставља добру сарадњу са Америком. Међутим, како верује, делом је последица промена у глобалном наступу Америке према свету.
„Надамо се да су у Вашингтону схватили да се више нигде у свету не прихвата политика силе, притисака, бомбардовања или, ако хоћете, ратова и крвопролића“, каже наш саговорник.
Он тон Нуландове ставља и у контекст предстојећих америчких председничких избора како би се показало да Хилари Клинтон и Демократска странка наступају на мирољубив начин, а не политиком силе и притисака.
„Политика Америке је вероватно скопчана са том компонентом да се покаже свету да је политика Демократске партије, коју сада предводи Обама, а сутра се надају Клинтонова, мирољубива политика а не политика силе и ратова“, објашњава Ђукић
А на питање зашто се у делу јавности упорно ствара утисак да Србија мора да бира између Запада и Русије, кад сами амерички званичници кажу да то не траже од Србије, политички аналитичар Драгомир Анђелковић одговара старом српском изреком: потурица гори од Турчина.
„Имамо такозвану анти-Србију или другу Србију, која се често ставља на западне позиције, много екстремније него сами западни центри моћи. Исто тако ради и са регионалним односом снага. Потпуно делује са позиције народа у региону са којима су Срби били у сукобу“, наводи Анђелковић.
Како упозорава, та „анти-Србија“ живи од аутошовинизма, од мржње према сопственом народу, и то двоструко — прво, психолошки, јер то су људи који у томе налазе чудну сатисфакцију. И друго — материјално, јер на тај начин конкуришу за стране фондове.
„А да би могли да извуку новац од западних ментора, морају да ствари овде распаљују и приказују у што горем светлу, да представљају да овде постоји наводна руска опасност, иако Русија ни на који начин не угрожава ни Србију, ни Запад у Србији, већ се труди да успостави што боље и функционалније односе са Београдом“, констатује аналитичар.
Према његовим речима, тај прозападни, често и НАТО лоби ствари представља својим менторима у искривљеном светлу, а с друге стране делује у српској јавности покушавајући да хушка Србе против Русије кроз приче да ако је Русија овде добро позиционирана ми нећемо имати добре односе са Западом.
„Ради се о грубој манипулацији једног дела антисрпски, аутошовинистички настројених људи у Србији, који су по правилу и антируски, јер српски аутошовинизам обично има и другу страну, а то је непријатељство према онима који су реална подршка Србији и њенима интересима, а то је Русија. Срећом, та групација анти-Србије је врло мала, они су гласни, заступљени су у медијима и интелектуалној сфери, а у укупној популацији су потпуно маргинални. Не верујем да се ради о више од 1-2 одсто грађана Србије“, каже Анђелковић.
Он напомиње да је за такво стање делимично крив и Запад, који често једно прича а друго ради.
„Постоје ту двоструки стандарди. Запад поручује да наводно нема ништа против добрих односа Русије и Србије, а заправо и те како има, и често долазе притисци на официјелни Београд да мења став према Русији“, истиче саговорник Спутњика.
Истовремено, упозорава он, и разни прозападни медији добијају инструкције од својих ментора да воде антируску кампању.
Зато, сматра Анђелковић, не треба много веровати ни западним изјавама када кажу да немају ништа против добрих односа Београда и Москве.
„И те како имају, као што и њихови пулени у Србији иду још даље и покушавају да буду већи католици од папе и иду у крајност у заступању тих екстремно прозападних ставова“, оцењује аналитичар.
