Упали ми, Миро, ту свећу, за мог Рада

© AP Photo / Darko VojinovicСвећа
Свећа - Sputnik Србија
Пратите насTelegram
Јака је веза са родним крајем, али је реалност неумољива. Опстанак и живот у Хрватској за Србе су немогући и данас, нема тамо српске будућности за наше потомке.
Централна државна манифестација обележавања 5. августа - Дана сећања на страдање и прогон Срба - Sputnik Србија
Обележавање страдања у „Олуји“: Живели Срби где год били (фото)

Глас црквеног појања, опела за све оне Србе које су страдали у ратовима на простору бивше СФРЈ, ломио је тишину. Пламен свеће у руци гасиле су сузе старице сливајући јој се кроз увеле образе. Плаче за сином. Убили су га Хрвати 3. августа 1995. године пред њеним очима. За њу је „Олуја“, хрватска војна акција која је истребила Србе из Книна и околине, само дан кад је изгубила сина. Ћерка је теши. Унук је грли. А она још гласније плаче…

„Упали ми, Миро, ту свећу… За мог Рада, да га Бог види горе на небу, да га пази“, јецајући каже стрица ћерки. Јецаји се чују за Миљенка, Обрада… Свеће пале за Радмилу, Персу… Нема мржње, само горчина и бол. И сличне судбине, приче, већине који данас живе у највећем избегличком насељу у Србији — Бусијама, где је синоћ обележена 21 година од прогона српског народа из Хрватске 5. августа 1995. године. Назив „људи из тракторске колоне“ заувек ће остати друго име за све њих. 

Милорад Калањ пре 21 годину имао је 37 година. Породицу… Живео је у Хрватској у Лици… А онда су се дојучерашње комшије претворили у непријатеље. Истребљење Срба из Хрватске је почело, а са женом је кренуо у такозваној „тракторској колони“ пут Србије. Данас у народној ношњи својих предака, покушава да очува традицију кроз песме и обичаје свога краја, као члан КУД „Крајина“. Србија је његов други дом.

© Бранкица РистићПорекло и обичаје не може нико да им одузме па ни хрватски прогон
Порекло и обичаје не може нико да им одузме па ни хрватски прогон - Sputnik Србија
Порекло и обичаје не може нико да им одузме па ни хрватски прогон

„Сада је добро“, каже Милорад уз дубок издах. „Стамбено сам решен, запослен, здрави смо… И ето“, прича и слеже раменима.

У родни крај иде, али не често. Кад се стигне. Станарско право над станом у Хрватској још није регулисао, кућу у селу обнавља, али из сопственог џепа.

„Не може се заборавити то што се преживело, то заувек остаје у сећању… Деца су ми била мала, син први разред, ћерка пети. Срећом, били су у Београду код тетке кад је све то кренуло, па нису видели и преживели оно што смо ми“, каже Калањ, чије боре на лицу нису боре старости, већ боре за које се у народу каже да их је исклесао сам живот.

Акција Олуја - Sputnik Србија
У Хрватској и данас покрштавају Србе

Његов син Милош, сада има 28 година. Иако није био у колони он и сестра су из Београда, објашњава са истим страхом, слушали и пратили шта се дешава, мислећи само на једно — да ли су родитеље видели последњи пут кад су одлазили из Хрватске.

„Јака је веза са родним крајем, али је реалност неумољива. Опстанак и живот у Хрватској за нас Србе су немогући и данас. Дивим се свима онима који су се одлучили да се врате, али сам апсолутно сигуран да тамо, за њихове потомке, нема српске будућности. Лако је србовати у Србији, и то често кажем, јер када као КУД гостујемо у крајевима где живе Срби, видим како се живи. Баке које плачу сваки пут када наступамо, сећајући се прошлости, живота пре рата. Али, то је само тренутак, јер ми се враћамо нашој реалности, а они остају у својој. Као да постоје две реалности за Србе из Хрватске — она у којој они који тамо живе, истрајавају, и ми који смо овде“, речит је млади Калањ.

 

© Бранкица РистићЧланови КУД „Крајина“ чувају традиције и обичаје из свог родног краја
Чланови КУД „Крајина“ чувају традиције и обичаје из свог родног краја  - Sputnik Србија
Чланови КУД „Крајина“ чувају традиције и обичаје из свог родног краја
Милорад Загорац тада је био млади војник ЈНА. Службовао је у Македонији и то са пријатељем из суседног села, Хрватом. Истим возом су се вратили, у исти дан, кући.

„Из војске сам дошао у рат. Са својим другаром сам се већ други, трећи дан гледао кроз нишан…“, говори Загорац. Док препричава детаље гледа у небо, ставом одаје да су му мисли враћене у време од пре две деценије.

Он није сигуран да је тачна крилатица да је време најбољи пријатељ забораву.

Камп УНПРОФОР-а у Книну, Срби заробљени у Олуји - Sputnik Србија
За злочине у „Олуји“ осуђена само једна особа

„Тога нема. Посебно како се стари. Када си млађи, некако лакше подносиш све несреће које те задесе, како биваш старији, више се сећаш, емоција те више вуче ка родном крају. Навиру сећања из детињства, како си растао, са ким си друговао…“, сетно говори Загорац, који је засновао породицу у Србији и тако се трајно определио где ће убудуће припадати.

„То је за мене завршена прича. Ја не видим заједницу Срба и Хрвата тамо. Суживот. Нити желим да заборављам, нити да опраштам“, помало огорченим тоном закључује он.

Најмлађи у тој дружини је Милош Шипка, има само 18 година. Рођен је овде, али родни крај својих предака осећа као свој. Милош није много размишљао одговарајући на питање да ли он, с обзиром на године, схвата шта се десило?

© Бранкица РистићОни су чувари сећања на српска огњишта у Хрватској
Они су чувари сећања на српска огњишта у Хрватској  - Sputnik Србија
Они су чувари сећања на српска огњишта у Хрватској

„Да, схватам! Чудна је ситуација. Људи који су овде завршили… Не знам како да објасним… Осећам, ето!“, кратко и замишљено каже млађани Милош у ношњи из Босанске крајине.

Једно је сигурно, рат и хрватска војна акција „Олуја“ можда јесу заувек физички протерали Србе са њихових огњишта, али никада неће успети да истерају успомене тих људи који су решени да не дозволе да се њихово порекло заборави. Из тих људи зрачи понос.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала