„Да ли сте за смртну казну?“, питање је које често постављају они који желе да ангажују неку особу за обављање одређеног посла, желећи да на основу одговора закључе о карактеру и ставовима дотичног, а не само о његовим уско професионалним квалитетима.
„Да ли би сте могли да убијете човека?“, питају интервјуери кандидате на појединим специјализованим конкурсима. Такође, такво питање можемо чути и у животно–филозофским расправама, најчешће започетим поводом вести о неком страшном убиству.
„Како ли је живети са тим?“, упитали су једни друге или су се запитали неки од учесника тих расправа, дубоко уверени да лично нису кадри да учине нешто тако, ма какав разлог да је у питању.
Дакако, то је значило и констатацију — какав човек мораш да будеш, па да си спреман на такав чин.
Бог, а не човек може да узме живот другима
„Како је живети са сазнањем да сте убили рођеног оца?“, питање је на које одговор даје „Пиксаров“ (амерички филмски студио, ћерка фирме „Волт Дизни“) кратки анимирани филм за одрасле.
У овом споју старог (амбијент вестерна) и новог (анимација) за само око пет минута испричан је читав живот (сад не више дечака, већ) остарелог шерифа који је убио свог оца. Без много речи, слика говори о муци, тегоби и крсту који је овај човек носио. И о нади, ипак.
Поред ватре, воде, дрвета и соли, рачунање времена је константа која је незамењива у људској цивилизацији.
Сат — поготову онај џепни, са ланцем и поклопцем — представља код мушких чланова породице исто оно што код женског дела породице представља бакин прстен који мајка поклања ћерки. Без обзира на стварну, тржишну вредност, то је ексклузивитет који није на продају. Он нема цену, јер је она временом и преношењем са колена на колено постала немерљиво велика.
Баш таквим, жуто–златним сатом, почиње и завршава се шерифова животна прича.
Отац, такође шериф, јак, са шеширом, брковима и дизгинама кочија у рукама, поклања сат сину који замишљен седи поред њега, неколицину минута пре него што их разбојници нападну. Дечакова срећа због поклона завршена је пре него што је и почела.
Шта је то „Пoзајмљено време“
Епилог напада је слика оца који виси са литице и сина који је клекнуо на ивицу стене и жели да му помогне. То је надреалнa сцена где дете са два прста покушава да из провалије извуче грдосију од човека. Пошто не успева да га дохвати, отац му додаје пушку како би лакше могао да га повуче. У једном тренутку пушка опали, сат одлети у страну, отац у провалију, а живот дечака постаје прави кањон.
На крају тог (животног) кањона, а тако почиње и филм, сад већ остарели шериф долази до врха провалије и жели да сконча на истом месту где је престао живот његовог оца. Да сконча, али и да оконча ношење оног крста који поменусмо.
Бол је превелики. Вришти из њега. Јасно дочаран у филму.
Секунд пре пада, пажњу му одвуче одсјај сата који у прашини стоји од оног момента кад је повукао ороз, убио оца, а закопао свој живот.
Враћа се, узима сат, обрише прашину са њега, отвори га и гледа фотографију себе и оца.
Још ће живети.
Такав живот је „Позамљено време“. То је и наслов „Пиксаровог“ филма.
Позајмљено време није наше време, није дечаково време, није време старог шерифа. Позајмљено време је жуч.
