Мора ли Србија да изабере рођака у иностранству

© AFP 2022 / ANDREJ ISAKOVICЗастава Србије- илустрација
Застава Србије- илустрација - Sputnik Србија
Пратите насTelegram
Извесна врста јавних (у)посленика уверена је да би избором једне геополитичке тачке као савезника и истовремено залупљивање врата блатњавим мамузама некој другој или другим геополитичким тачкама било постигнуто крајње исходиште после кога ће такво друштво практично показати да је благостање могуће.

Еволуционисти стоје чврсто на становишту да је рад створио човека. Стварање нових добара знојем лица свог — при чему овај термин не треба схватити баш буквално — вертикала је многих политичко-економских дисциплина.

Александар Вучић и Томислав Николић на војној паради у Новом Саду - Sputnik Србија
Лукава Русија, превртљиви Вучић и часна „друга Србија“

А шта после опредељења?

Међутим, постоје и они политички (у)мишљеници чија је главна стратешка окосница срећне и просперитетне будућности — седети и чекати судског позивара за отварање тестамента неког рођака из иностранства. И после, као, крене рахатлук.

Такви би на истоветан начин, све седећи и бицепсе обликујући, према сопственом казивању унапредили политичко-привредни амбијент државе. Сва срећа па никако да буду у прилици за тако нешто.

„Србија мора да се определи“, упињу свакодневно на свим каналима комуникације, без иједне додатне речи о томе шта треба чинити после тог опредељења.

Објашњења нема јер је оваква врста (у)посленика уверена да би чином избора једне геополитичке тачке као савезника и истовремено залупљивање врата блатњавим мамузама некој другој или другим геополитичким тачкама било постигнуто крајње исходиште после кога ће такво друштво практично показати да је благостање могуће. 

Чини се пак да овакав резон баш и не пије воду и да није могућ чак ни у видео-игрици. Евентуално може краткотрајно да послужи лидерима појединих држава — Србија их има у окружењу — зарад личног угођаја останка у фотељи владара, али са далекосежним последицама по државу и народ.

Чедомир Јовановић у Скупштини Србије. - Sputnik Србија
Јовановић: Србија мора да одлучи — ЕУ или Москва

Балканска специфичност

У америчкој спољнополитичкој доктрини, сматрају политички хроничари, Балкан је означен као ватрена линија, односно као простор преко којег треба вршити даљи притисак на Русију. Према тој доктрини, све се чини како би се одржала постојећа безбедносна архитектура региона коју Сједињене Америчке Државе праве од почетка деведесетих година.

Зато је данас је Београд опет на раскрсници. На путу је ка Европској унији, све земље около су у НАТО-у, већинско расположење народа је усмерено ка Русији, а све више инвестиција је из Кине.

Истина, још од раније знамо да је Србија на важном геостратешком положају.

Уочавамо, такође, да су светске геополитичке прилике никад сложеније, прегруписавања су све учесталија, па државотворни политичари и у свету тридесет три пута мере, а једном пресеку.

Међутим, таква политика неутралности, односно сарађивања и са Западом и са Истоком, не допада се онима који чекају писмо од рођака из иностранства, па зато све оне који се не залажу за увођење санкција Русији сматрају недржавотворним, а државне функционере неодговорним. 

У питању је класична политика од обале и пребацивања теме на поље бриге за друштво као целину, све зарад и једино појединачних и евентуално ускостраначких интереса.

Амбасадор САД у Србији Кајл Скот - Sputnik Србија
Тражи ли Скот од Србије да уведе санкције Америци?

Хвала Скоту, онолико

Док и европски политичари попут Хајнц-Кристијана Штрахеа констатују да Србија не сме себи да дозволи да уведе санкције Русији и да је притом ЕУ лицемерна када то од Србије тражи, пошто и у самој Унији постоје све гласније иницијативе за укидање санкција, у Србији извесне групе траже да се држава брже-боље определи. 

Срећа у несрећи је што амбасадор САД Кајл Скот поручи да „Србија може да има добре односе и са Западом и са Русијом“. Хвала му, онолико. Да то није рекао и да Србија није добила одобрење, ђутуре би као нација били као гуске у магли. Овако можемо барем главу да дигнемо.

Скотово одобрење поменутима који говоре о неодговорности функционера и бусају се назови државотворном политиком и бригом никако не смета. Они су ујака у иностранству већ изабрали. За њих. 

Све српске дипломате, од првог проте Матије Ненадовића до данашњег Ивице Дачића, имале су готово исте муке.

Држава у светским оквирима мора да се креће између кишних капи. Нема друге.

Томе у прилог недвосмислено говори и историјско искуство према коме мали не могу против великих, ако већ неће са њима. Пракса међународних односа такође показује да је у питању сурова дисциплина у којој ретко кад постоји поправни испит.

А рођак из иностранства? Историја Србија је превише дуга да би јој будућност била неозбиљна и скројена решењима на о-рук.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала