Иако јавни дискурс црногорских опозиционара обилује залагањем за јавни интерес и више циљеве, чини се да се у стварности све поново свело на стару причу о фотељама и функцијама.
Оно што није добро када се ради о опозицији јесте чињеница да је она незванично фактички подијељена у два табора, и то Демократски фронт на једној и такозвана „грађанска“ опозиција на другој страни, коју чине коалиција Кључ (Демос, УРА, СНП), Демократе Алексе Бечића и СДП Ранка Кривокапића.
Заиста је тежак задатак убједљивим аргументима образложити шта једном дијелу опозиције суштински заиста значи самозвани префикс „грађанска“, сем покушаја да се направи каква дистинкција од Демократског фронта. Да ли то онда значи да је она „друга“ опозиција каква „рурална“, или да пак иза ње не стоје грађани, остаје отворено питање. Оно што је сигурно јесте да овакав јавни дискурс, добрано подржан и од стране појединих медија, додатно уноси раздор у ионако климаво опозиционо јединство.
А да не говоримо о околности да реалполитички посматрајући ДФ тренутно има снагу безмало половине опозиционог бирачког тијела, и да овакво дијељење никако није добро за субјекте који су на истом опозиционом задатку смјене актуелне власти. Било како било, оно што се данас догађа на црногорској опозиционој сцени је веома поразно и шаље врло негативну слику и поруку опозиционим бирачима.
Тако да данас имамо међусобне оптужбе, препуцавања, саопштења… Па онда чујемо да су данас преговори око формирања опозиционе власти у Будви готово крахирали, и да ситуација није ништа боља ни у Котору. Па чујемо разне фантастичне предлоге о будућем градоначелнику Будве који би требало да буде изабран жријебањем, па затим предлоге о ротирајућем градоначелнику… Па ко зна, можда убрзо неко предложи и „летећег“ или пак „висећег“ градоначелника.
Дакле, готово да у том смислу више ништа не би било изненађење за јавност, што је засигурно и један од озбиљних разлога зашто је смјена власти у Црној Гори често тако дуготрајан и узалудан посао. Прави сизифовски напор.
У међувремену, рекло би се да је понижене и увријеђене црногорске грађане брига више ко је ту заиста у праву. И ко је коме шта рекао и предложио. Као и „ђе је запело“, што се каже. Као да, напротив, није дужност опозиционих првака и субјеката да све своје личне сујете, неслагања и неспоразуме склоне у страну. Као зрели људи да се договоре, и коначно покажу довољан ниво јавне одговорности и озбиљности о којој тако радо и често говоре.
