Ко je шампион као Жељко, Новак и Џаја нека први баци камен

© AFP 2023 / J.SORIANO/А.ISAKOVIC /D. FAGET Жељко Обрадовић, Драган Џајић , Новак Ђоковић
Жељко Обрадовић, Драган Џајић , Новак Ђоковић - Sputnik Србија
Пратите нас
Човек који је Србији донео толико титула, чија каријера захтева — па и да за земљу није урадио то што је урадио — поштовање, не заслужује хорско посипање ђубретом. Ма колико то био део, не само српске, навијачке субкултуре.

Жељко Обрадовић цепач. Тако су га прозвали још у Чачку, јер је давао кошеве, а лопта не дотакне обруч. Такав погодак се у овом спорту назива цепање (мрежице).

Отуда надимак Жоц. И тај надимак Обрадовић играч, а поготово тренер, оправдава деценијама.

Кош - Sputnik Србија
Koшаркашки сукоб ФИБА и УЛЕБ: А где је ту Чачак?

Енергија. Неуништива енергија

Жељко, како га ословљавају они који га воле, а сви га поштују, можда није био таленат као Дражен (Петровић) или Мока (Зоран Славнић), сигурно није имао педигре Фила Џексона (легендарног тренера Лејкерса) или у фудбалу сер Алекса Фергусона (дуговечног тренера Манчестер Јунајтеда), али је цепао радом и преданошћу. То је аксиом.

И још једном особином. Константним вишком вишка енергије. Зато само они који први пут виде његово нервирање поред терена или на конференцијама за штампу могу да помисле да ће добити срчани удар. Не, такви не умиру. Никад.

И то је давало резултате. Осим једанпут. Тада, на Европском првенству у кошарци 2005. у Новом Саду Жељко Обрадовић се, науштрб репрезентације и државе, одрекао себе и својих принципа који су га довели ту где данас јесте (најтрофејнији кошаркашки европски тренер) и екипа је неславно прошла. Да не подсећамо на ту ружну прошлост.

Европски прваци у Атини 1995 године, репрезентативци Југославије - Sputnik Србија
Дан кад је Даниловић закуцао Клинтона, Кола... (видео)

Од тада памтимо и ону чувену конференцију за штампу за коју неки кажу да је „Жељко ударио на своје играче“, а други који представљају већину тврде да је Жељко тада само рекао оно што је трпео у себи током припрема и такмичења, те да није ударио на своје играче.

Наиме, да су стварно били његови, онда би и он био свој и победио би. Били су, нажалост, сваки свој, зато се и догодио фијаско.

Још једна таква конференција за новинаре догодила се синоћ, после пораза његовог Фенербахчеа од Црвене Звезде у Београду. Жељко за конференцијским столом био је као Жељко поред терена — темпераментан, потресен, изнервиран, али сигуран у себе.

Могао је и да прећути. Није први пут био у противничкој хали, али је проговорио. И добро је што та сувислост отишла у етар.

Не сме се онако (намерно нећемо цитирати) нешто прећутати. Као што не смеш себе ставити испред државе и екипе — што Жоц никад радио није.

Дакле, синоћ је Жељко био Жељко. И поцепао. Ехо се још чује.

Субкултура мора имати међу

Навијачи на стадиону - Sputnik Србија
Навијачи — од „Максимира“ до геј параде

Тачно је, посао навијача је, осим бодрења, и да провоцирају. Могуће је и да они те квалификације на рачун противника забораве после изласка из хале. Видљиво је и да, често, скандирају оно што не мисле. Међутим, некад би и навијачи требало да мисле.

Или би, барем, управе клубова морале да мисле. На њих је Жоц највише и киван.

Човек који је Србији донео толико титула, чија каријера захтева — па и да за земљу није урадио то што је урадио — поштовање, не заслужује хорско посипање ђубретом. Ма колико то био део, не само српске, навијачке субкултуре.

Једнако као што звиждање противничкој химни није подршка сопственој екипи већ једном речју: простаклук! 

Навијачи, а то није исто што и хулигани, требало би да буду витезови. Витез на част никад не дâ, а вређање противника је нечасно.

И даље га двојица чувају

Такође, не може успех Новака Ђоковића да буде књижен као колективни успех нације, а тренутно друго место, тог истог Новака Ђоковића, да буде његов наводни неуспех због којег је део нације срамота. Бедастоћа.

Недопустиво је да део нације из фотеља замера било коме било шта, а да притом осим времена испред ТВ екрана у тог играча и човека није уложио ништа.

Зато је добро што Жељко Обрадовић синоћ није ћутао. Ћутање је одобравање. Он је говорио у име свих легенди. У име џентлменства. У име пристојности. У име вредности као врлине.

„Какав играч, и у овим годинама га двојица чувају“, била је шаљива опаска цивилизацијски поразне сцене кад легенду, а Драган Џајић то истински јесте, хапсе пред ТВ камерама са лисицама на рукама и одводе га у полицијску марицу као нарко дилера. Ма какав прекршај да је ономад направио.

Новак Ђоковић - Sputnik Србија
Западна публика од Новака Ђоковића створила српски С-300

Рецепт пристојности је једноставан. Требало би да они насупрот поменуте тројке легенди — иза којих стоји огроман рад, највећи успеси и резултати које ће памтити историја — почну да се опходе према њима као што се Жељко, Новак и Џаја односе према послу који раде.

Ко има минули рад као Обрадовић, Ђоковић и Џајић — нека први баци камен. Дабоме, таквих нема.

А до тад, према рецепту.

Наравно, за овакво решење је потребно време. То је процес. Међутим, процес једном мора да почне. И почео је синоћ у хали „Александар Николић“.

 

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала