Вест коју су пренели регионални портали о налазима истражитеља Уједињених нација о ратним злочинима у Сирији имала је наслов из серије „куцамо на врата заборављених асова“. Судећи по наслову, главну улогу је добио епизодиста који је само пролетeо кроз кадар и изговорио кратку, просту реченицу.
А тај епизодиста је у земљама бивше Југославије добро познат и не баш омиљен лик, и одазива се на име Карла дел Понте. Најпознатији главни тужилац Хашког трибунала, иако већ десет година не обавља ту функцију.
Тужитељка Смрт
А (полу)реченица „заборављеног аса“ наведена у тексту краћа је од наслова и „титуле“. И гласи: (поручила је да су) „потпуно отворени за преговоре и да ће предати попис злочинаца“. Наслов текста: „Повратак Карле дел Понте: Бивша тужитељка трибунала у Хагу добила је нови задатак“. Довољно за још 15 минута ворхоловске славе на брдовитом Балкану.
После читања текста стиче се утисак да ће тим истражитеља УН чији је Дел Понтеова обичан члан постићи идентичан „успех“ као и некадашња главна тужитељка Трибунала за ратне злочине почињене у бившој Југославији и Руанди, а који би се у најкраћем могао описати — много буке ни око чега.
Јер, без обзира на број пресуда које је донео Међународни суд за ратне злочине почињене на подручју бивше Југославије (на страну Руанда, где јој је мандат трајао двоструко краће) њену каријеру у Хагу обележиле су пресуде (углавном нагодбом) искључиво оптуженим Србима, ослобађања злочинаца других народа, разни политички притисци и смрт Слободана Милошевића.
А за мандата Карле дел Понте и Милан Бабић је извршио самоубиство у притворској јединици Хашког трибунала. Кад се додају сви преминули „хашки пацијенти“, Срби које је током осам година мандата „процесуирала“, Карла дел Понте би с пуним правом могла понети надимак Тужитељка Смрт.
Чега се паметан стиди…
Кад је реч о крупним, злочиначким, несрпским „рибама“, Тужитељка Смрт је, после смрти Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића, изјављивала да је таман сакупила доказе против њих, кад они, изненада, преминуше. У дубокој старости.
Ипак, Карли дел Понте се мора признати да је била маркетиншки геније самопромоције. Све до преласка у тим „заборављених асова“ 2008. године, кад је последњи пут дигла медијску прашину и узбуркала духове на Балкану књигом „Лов: Ја и ратни злочинци“. Књигом из серије „чега се паметан стиди“. У којој је за све своје хашкотужилачке неуспехе оптужила многе друге. А неуспеха је било више него успеха. Од смрти Милошевића, преко одбране Шешеља, који је урнисао Тужилаштво на чијем је челу била, преко ослобађања Насера Орића, Рамуша Харадинаја, услед масовног убиства сведока, Младена Маркача и Анте Готовине.
Кад је реч о последњој тројици, бивши тужилац Трибунала Џефри Најс оптужио је своју, тада већ бившу шефицу, да сноси велику одговорност за њихово ослобађање.
Јунак Шешељеве књижевности
И претходни радови Карле дел Понте који су је квалификовали за функцију у Хагу могли би се окарактерисати као много маркетиншке дреке са занемарљивим резултатима. И много гнева који је на себе навукла. А познато је да је лош публицитет, маркетиншки, ефикаснији од доброг.
Као јавни тужилац у швајцарском Лугану, заједно са италијанским истражним судијом Ђованијем Фалконеом открила је везе између швајцарских перача новца и италијанских кријумчара дроге. Фалконе је своју борбу платио главом, а Дел Понтеова је, након што је преживела атентат, наставила да напредује у служби да би са места главног судије у Швајцарској прешла у Хаг 1999.
И пре доласка у Хаг, провлачила се прича да је током каријере успела да доврши само једну оптужницу, да јој недостају конкретни резултати и докази за случајеве које води и да је „више политичарка него тужитељка“.
Уз то, добила је низ погрдних надимака попут Гестаповка, Ненавођени пројекти, а италијански мафијаши су је назвали Ла Путана (еуфемистички, проститутка), што је касније искористио Шешељ у наслову једне књиге.
Ласцивни фрањевци
Да није нервирала само „мафијаше“ свих фела него и преподобне слуге божје показује изјава фрањевачког свештеника Ивана Матељана који је, после изјаве Дел Понтеове да се Готовина скрива у самостанима у Хрватској, позвао главну тужитељку да „сама дође у самостане и провери где је Готовина, и то испод мантије сваког фрањевца, па шта нађе — добро нађе“.
Иако су ретки епигони њеног лика и дела по одласку из Хага писали да је „са својих шездесет година остварила оно о чему успешни људи широм света обично само сневају — о каријери у којој напросто не постоји следећи корак“, сваки следећи њен корак био је „с коња на магарца“. Укључујући и функцију амбасадора Швајцарске у Аргентини, на којој се нашла после неуспешне хашке епизоде.
Како било, некад једна од најмоћнијих политичарки Балкана на тајном задатку тужитељке, данас је само члан тима истражитеља УН о ратним злочинима у Сирији. Каријера која је до пре десет година била у сталном успону, од тада до данас је у стрмоглавом паду.
А њен допринос тиму који би требало да истражи ратне злочине у Сирији може бити само маркетиншки.
Кад се подвуче црта, са становишта посла којим се тренутно бави, имајући у виду њену вишедеценијску тужилачку каријеру, истрага ратних злочина у Сирији могала би да буде још један громогласни пораз Карле дел Понте.
