Поклонили су им оно што нису могли да отму. Отели су све оно што нису могли да купе. Остала је само душа. То једино Запад не поседује, не само у Србији, већ и на Балкану.
Дабоме, неки би им радо и душу поклонили, ако су одоцнили да је продају. Међутим, већински на овом трусном полуострву једино чињенице и душа пркосе евроатлантским неоимператорима. И свима онима који се јеже кад читају овакву конструкцију речи и мисли.
Од колевке до Брисела
Да није глобално успешног руског феномена „Маше и Медведа“, и децу не би искобили. Овако, барем у вртићима и првим разредима школе могу да буду прави српски кликераши, и буквално и метафорично.
Већ после тога, на факултету, сачека их европска „Болоња“. „Ломоносов“ нико ни (не сме) да помене јер би то био утицај руског императорског медведа. О утицају болоњског процеса образовања пак најбоље говори да се сви који желе добро својој и туђој деци, од увођења овог система пре више од деценије па до данас, сете социјалистичког образовног реформатора Стипе Шувара и да га, ма колико му ономад замерали, праве од блата.
После факултета, дође војска… Ма каква војска кад је „Србија опредељена за мир“, те је уведена професионализација, на основу споразума са ЕУ — рационализација, и западна реформација система одбране. Руско (преостало) оружје и (само што нису стигли МИГ-ови), а Западни, да не кажемо НАТО, стандарди.
Тако спремљен за живот, млад човек у Србији пожели да иде онде где му доминантни западни и прозападни медији, невладине организације и понеке државне институције константно понављају да треба да иде и да треба баш то да жели.
Радо иде Србин у ЕУ, као и цео Балкан и на њему старе или нове распарчавањем настале (зависне) државе. Номенклатуре у њима „пут у ЕУ“ понављају као мантру. На нивоу националне издаје сматра се и помињање евроазијске, треба ли рећи економске, уније. Изгледа да само новац са Истока има боју и нацију.
Кад смо код финансија, и фискална и монетарна политика условљене су „западним партнерима“ — споразумима са ММФ-ом и Светском банком. У већини (балканских) држава.
Крокодилске сузе
На све то, последњих година вриштеће учестало траје тренд плашења Русијом. Колико би нарицари и „средстава издвајали“ да на Балкану не поседују све што поседују и да Русија овде стварно има утицај и моћ какву јој, из сопствене немоћи, приписују?
Готово да нема дана да неки западни ћата, дипломата, па чак и високи званичник не „упозори на растући утицај Русије“ на простору некадашње Југославије. О домаћим добровољцима или уцењеним чаушима и да не говоримо.
Тако дневни листови „откривају“ шта се то „крије иза војних вежби Србије и Русије“, траже свом уху милозвучне „одговоре“ на питање „зашто је Путину Србија на мети?“, обзнањујуће „истине“ о томе да Русија жели да заустави ширење ЕУ, па прецизирају и на који „начин“ то ради…
Бивши црногорски премијер, а ономадашњи и садашњи стварни владар Црне Горе Мило Ђукановић, са позивом ЕУ да заустави руски „деструктивни“ утицај на Балкану, након што је Црна Гора, како рече, спречила покушај Русије „да свргне његову прозападну владу“, само је најновији у низу таквих вапаја. Наравно, молби и бриге себе ради, а не Балкана ради.
То и не чуди, јер је према неким изворима Црна Гора у годинама пред референдум о независности била држава која је после Израела добијала највише донација од Сједињених Америчких Држава.
А кад кажемо (нова) Црна Гора, зна се на кога се — у једнини — мисли.
Ватрена линија не сме пасти
Велика Британија, доцније Америка, а сад то групно крстимо као Запад, нису се током историје никад либили да покажу несклоност према Србији и да је уцењују у различитим периодима, под различитим околностима и за време различитих државних уређења, партија на власти и имена властодржаца.
Балкан је, говоре анализе озбиљних хроничара геополитике, у америчкој спољнополитичкој доктрини означен као ватрена линија, односно као простор преко којег треба вршити даљи притисак на Русију.
Већ смо раније писали да су постојала три процеса Запада који су активирани одмах после „Дејтона“, и сва три су била антисрпска, а уједно и антируска. Први је подршка отцепљењу Космета — која је изведена преко терористичке Ослободилачке војске Косова. Други је подршка отцепљењу Црне Горе — која је изведена преко Мила Ђукановића. Трећи процес јесте подршка слабљењу Републике Српске и њено евентуално укидање — која (досад) није изведена.
Да Запад има монопол над свим процесима који се тичу бивше Југославије од пада Берлинског зида практично, сагласан је и политиколог Александар Павић, који за Спутњик тврди да је Западни пројекат око Југославије пропао и данас је само пример као не треба радити.
Ружна прошлост монополисте
„Они су искључиво одговорни за све што се дешавало, а најгори је рат и разбијање вишенационалне и релативно просперитетне земље. Ту Русија апсолутно није имала никаквог удела јер је и сама пролазила кроз распад Совјетског Савеза, а потом је десетак година била на коленима“, напомиње Павић за Спутњик.
Прекршена је повеља УН и потпуно је раскинуто са послератним међународним поретком једностраним признањем сецесије унутар Југославије, набраја Павић потезе Запада од пре 25 година, потом су потпиривали рат, уводили санкције, радикализовали политички живот и најзад извршили агресију.
„На крају смо имали постпетооктобарски период, где је искључиво Запад практично креирао политику снага које су дошле на власт и поставио и политичка, и економска и међународна правила игре све до кризе 2008, која је опет са Запада узрокована“, наводи Павић.
Сад кад све то пропада, истиче он, кад се види да ништа на крају није било успешно — нити има побољшања међунационалних односа, нити је регион стабилизован већ је дестабилизован и осиромашен — одједном треба неко други да буде крив за све то.
„Наравно да је за то згодан кривац Русија, која се овде појављује као сила која се враћа на своје старе позиције, али која за разлику од Запада нема политичких захтева, нуди нова тржишта, равноправну сарадњу, стабилност“, конкретизује Павић.
Ми или нико, по сваку цену
Све то је, указује он, опасност за западни модел који је изузетно агресиван и дестабилишући. Све то, подвлачи Павић, доводи да тај исти Запад који је виновник свих зала на Балкану у последњих 25 година упире прстом у неког другога, по систему — „држ‘те лопова“.
Чак им смета и 84 пари гаћа које је Србија послала у Сирију.
И то Србија која је (пре)уморна од ЕУ, која је НАТО-у поодавно залупила врата и у којој, према прошлогодишњем истраживању телевизије Б92 и Цесида, чак 71,6 одсто грађана мисли да улазак у ЕУ и НАТО није добра ствар.
У исто време, подсетимо, више од 55 одсто анкетираних је рекло да Србија треба да се држи Русије.
Ваљда зато на Западу и од Запада наговорени, као папагаји понављају, ваљда се држећи оне да сто пута поновљен лаж постаје истина, да Путин држи свет на длану, само му још Балкан пружа отпор.
„Запад свакако неће да дозволи да њихов ’труд‘ у последњих 25 година тек тако падне у воду. Радије ће да гурну регион чак и у хаос, него да дозволе да неко други кога они сматрају, потпуно неоправдано, геополитичким противником као што је Русија — профитира“, додаје Александар Павић.
Запад према старом рецепту, наглашава он, наступа колонијално и хоће да простор Западног Балкана буде њихова сфера утицаја или — ничија!
