„Наша претходна истраживања показала су да људи који псују боље подносе бол од оних који га трпе у себи. Разлог за ово можда лежи у чињеници да псовке стимулишу симпатички нервни систем, онај његов део тога који мобилише тело и чини да срце јаче лупа у опасним ситуацијама. Ако је тако, онда људи који псују треба да постану јачи, што смо и проверили“, испричао је Ричард Стивенс са Килског универзитета (Немачка).
Стевенс и његове колеге сакупили су тридесетак волонтера, од којих је сваки прошао један од типичних тестова снаге или издржљивости — окретао је педале на стационарном бициклу до изнемоглости или је стезањем експандера.
Половина учесника експеримента била је замољена да псује пре теста. Током вежбања, научници су пратили рад срца и друге симптоме физиолошких активности повезане са радом симпатичког нервног система и који су, како су научници претпоставили, могли да учине добровољце јачим.
Испоставило се да је псовање заиста чинило спортисте јачим — њихова снага је била 10 одсто већа током рада на собном бициклу и 20 одсто већа током стезања експандера. Када су научници упоредили ове резултате са узорцима, дочекало их је изненађење — утврђено је да тренинг са псовкама и физиолошка реакција на опасност немају ништа заједничко.
Ово се испољавало у томе што је фреквенција откуцаја срца, варијације у пулсу, артеријски притисак и електрична својства коже ни на који начин нису разликовале код спортиста који су током вежбања ћутали и оних који су почињали псовкама. Због тога за сада остаје загонетка због чега псовке мобилишу човека и чине га издржљивијим. Стивенс се шали да још увек сасвим не разумемо моћ ружних речи.
„Ми не говоримо људима нешто што већ не знају, већ то потврђујемо на систематичан и објективан начин“, додао је он. „Мислим да људи инстинктивно посежу за псовкама када се повреде или када им је потребан додатни подстицај да нешто постигну“, закључио је Стивенс.
